Да ли је Слободан Милошевић пробудио успавани српски национализам, нудећи им минули рад цара Лазара, или је само узјахао на његов талас, као први сурфер српске историје који је ухватио залет на Газиместану, уместо на Морави?

Ко је био Слоба? Наследник Карађорђа, рођен тек век и по касније, или човек који је својом политиком вратио свој народ у време Првог српског устанка? Десет година после његове смрти у Хагу (11. марта 2006) можемо са много мање страсти оцењивати и њега и нас, и фамозне деведесете године. Ко је био човек кога су Срби најпре масовно прогласили за божанство, а потом акламацијом ражаловали у нечастивог, да би га, како време пролази, ипак сместили тамо где заслужује: у фиоку препуну трагичних ликова националне митологије. Ако је у његово време кружила узречица која га је много нервирала, да је „бравар био бољи”, да ли би му сатисфакција била да, од 5. октобра, нису ретки они који кажу – и банкар је био бољи!

У његово доба извршена је првобитна акумулација капитала тајкуна и мафије, а Удба је доживела и лингвистичку и идеолошку трансформацију. Откинути су јој прво и последње слово и створен је фамозни ДБ, који је, уместо да истребљује четнике, почео да их масовно производи.

Тако је Милошевић постао маестро масовне халуцинације и мајстор политичког прагматизма, који је владао од 1987. године, наизглед без савезника у свету. Самопроглашени кандидат за новог Тита, оживљавао је Дражу. Банкар који је у Њујорку пушио томпусе с Рокфелером, ваљда их је спојила Борка Вучић, каже легенда, одобрио је историјску хиперинфлацију у којој сам са неколико стотина милијарди динара у џепу куповао мармеладу и кифлу. За кусур сам добијао неколико стотина милиона. Истовремено су земљи уведене санкције због спорног „случаја Маркале”, што су најјачи државни привредници искористили да на егзотичним острвима, прапочетак је био Кипар, отворе приватне рачуне и почну трговину акцизном робом. Нафтом, пре свега. Тако су тајкунчићи порасли у тајкуне, али су после укидања санкција заборавили да стотине милиона дојчмарака и долара врате народу, стварајући нову касту која се тек удебљала начином исхране у досизму.

Тако је од земље великих шанси, до које је добацивало камење срушеног Берлинског зида, као симбол нове Немачке и нове Европе, Слоба водио земљу растурену тим камењем. Да ли је заиста веровао да је то само тренутак слабости Варшавског пакта, а не велики обрт историје? Да ли је заиста веровао у повратак црвених у Кремљ?

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ