После погибије киднапованог особља српске амбасаде у америчком бомбардовању либијског града Сабрата, и инсистирања домаће јавности на утврђивању одговорности, повела се и расправа да ли Србија предуго „испашта” због злочина из прошлости над тројицом америчких држављана албанског порекла, браћом Битићи, који су убијени у Петровом Селу 1999. године.
У полемици Наташе Кандић и Предрага Марковића повела се дискусија о томе да ли су Американци, како тврди потпредседник СПС-а, „сада изгубили свако морално право да нас условљавају браћом Битићи” јер су „наше дипломате страдале као цивили и заробљеници америчких непријатеља”, а браћа Битићи су „убијени као борци ОВК”. Марковић је тражио да се амерички принцип „колатералне штете” сада примени и на убиство браће Битићи, на шта је бивша председница Фонда за хуманитарно право рекла да ова два случаја нису за поређење и да је „запањује незнање доктора историјских наука у вези са још неразјашњеним злочином над браћом Битићи”.
Да ли смрт Слађане Станковић и Јовице Степића под америчким бомбама заиста баца другачије политичко или кривично светло на убиство браће Битићи? Јесу ли њихове убице морално амнестиране тиме што се догодило у Либији? И како су заправо убијена браћа Битићи?
Марковићева тврдња да су „убијени као борци ОВК” чињенично је спорна, мада је њихово ратовање на страни ОВК вероватно разлог зашто су усмрћени. Али, у тренутку убиства тројица браће не само што нису била у униформама ОВК, већ су се на територији Србије изгледа затекла док су помагала двема ромским породицама да побегну са Косова. Наводно су били пријатељи Рома који се нису осећали безбедно на Косову после уласка НАТО. Ухапшени су због илегалног преласка границе и пребачени у затвор у Прокупљу. На основу судских списа и сведочења могуће је реконструисати шта се Битићијима догодило.
Били су припадници добровољачке јединице „Атлантска бригада” формиране марта 1999. у Њујорку, где су живели. Ова јединица је бројала 400 америчких држављана албанског порекла, а њени борци су из Албаније илегално прешли на подручје Косова и у току априла 1999. ратовали су у редовима ОВК. Њихова мајка и брат Фатос у то су време живели у Призрену. Приликом преласка административне границе Србије и Косова, зауставља их полиција и браћу Битићи одводи пред судију у Куршумлију због кршења закона о кретању и боравку странаца. Одређена им је петнаестодневна казна затвора коју су издржавали у Прокупљу, али на захтев за условно отпуштање отишли су кући три дана раније. На споредни излаз из затвора у Прокупљу изведени су 8. јула 1999. Њихов призренски комшија Мирослав Митровић, коме су помогли да пређе границу Србије, био је обавештен о њиховом ослобађању и чекао их је на главном улазу. Према његовом сведочењу, управник затвора у Прокупљу му је тада рекао да су по браћу Битићи испред затвора дошла два мушкарца у цивилу, у белом аутомобилу, без регистарских ознака.
Потпредседник СПС Предраг Марковић тврди да су Американци изгубили морално право да нас условљавају
Према оптужници српског Тужилаштва за ратне злочине, тројица браће одвезена су у базу Специјалних антитерористичких јединица МУП-а Србије у Петровом Селу и затворена у просторију са металним вратима у недовршеном објекту. Након два дана везани су жицом и убијени мецима у потиљак, а потом покопани у масовну гробницу у којој су већ била тела косовских Албанаца. Тела Агрона (23), две године млађег Мехмета и двадесетпетогодишњег Илија нађена су 2001. на површини масовне гробнице.
У разговору за „Политику”, Наташа Кандић каже да верује да добар део грађана у Србији, на челу са потпредседником СПС, овакву смрт уопште не сматра злочином.
Решавање случаја Битићи је приоритет у Тужилаштву за ратне злочине, тврди први заменик тужиоца за ратне злочине Милан Петровић. Исто то годинама уназад понављао је Владимир Вукчевић, бивши тужилац за ратне злочине.
Скоро при сваком сусрету српских и америчких званичника тема убиства браће Битићи нађе се на дневном реду као камен спотицања између две земље. И нови амерички амбасадор у Србији Кајл Скот рекао је да је то „свакако болно питање” које ће наставити да оптерећује односе Србије и САД све док не буде решено.
Од тренутка нестанка своје браће Фатос и цела породица Битићи, која сада живи у Њујорку, спроводе приватну истрагу. Истовремено, истрагу води и ФБИ, док амбасада САД у Београду пажљиво прати овај случај.
Одељење за ратне злочине Вишег суда у Београду два пута је ослободило оптужби двојицу српских полицајаца Сретена Поповића Попа, из Ниша, и Милоша Стојановића Шешеља, из Крушевца, да су помагали у убиству браће Битићи.
Према наводима ове недоказане оптужнице, Поповић у току 1999. као командир извиђачко-диверзантског вода Оперативно потерних група које су формацијски припадале 124. интервентној бригади ПЈП, наредио је 8. јула 1999. Стојановићу да ухапси браћу Битићи. Он их је привео и спровео у Петрово Село. Сутрадан, 9. јула, у касним вечерњим сатима предао их је припадницима МУП-а Србије.
Државни тужилац захтевао је да се због овог злочина саслуша и Горан Радосављевић Гури, у то време командант Жандармерије и полигона у Петровом Селу, али Наташа Кандић, која је на суђењу заступала породицу Битићи, тврди да је бивши командант током поступка „био потпуно заштићен и третиран као експерт сведок” и да ју је судија прекидао кад је покушала да га испита. Она додаје да је Горан Радосављевић новинарима рекао да је за браћу Битићи и њихову смрт први пут чуо 2001. године.
