Једно вештачко језеро које мирно лежи између Србије и Косова је неким политичарима из Приштине битније од признавања независности, док су други због њега били спремни да раскину владајућу коалицију.

Реч је о језеру Газиводе, које се, према речима званичника из Београда и Приштине, нашло међу ставкама докумената које су Косово и Србија потписали у Вашингтону 4. септембра.

„Значај воде из језера Газиводе на друштвено-економски развој Косова је огроман“, каже за ББЦ Драгиша Миљачић, координатор радне групе Националног конвента ЕУ за поглавље 35, које се односи и на Косово.

„У питању је стратешки ресурс који знатно утиче на све животне, економске и енергетске токове на Косову“.

Споразуми наговештавају да би Приштина и Београд могли да се договоре о некој врсти заједничког суверенитета над језером Газиводе, каже за ББЦ Шпетим Гаши из Савета за инклузивно управљање.

„Једна претпоставка је да се ресурс Газивода користи као полуга за припрему терена за већу аутономију севера, ако подела на крају пропадне“, сматра Гаши.

„Ипак, ако Трамп не буде поново изабран, споразум може постати безвредан“.

Шта су Газиводе

Зашто је језеро битно

Стратешка позиција Газивода је суштински разлог због којег су очи и српских и косовских преговарача упрте у једно језеро.

Газиводе се простиру на површини од око 12 квадратних километара. Нешто више од девет је на територији Косова, док је остатак у ужој Србији.

Језеро је главни извор воде градовима попут Косовске Митровице и Грачанице, али и Приштине и Вучитрна.

„Језеро је најважнији водени ресурс на Косову“, каже Шпетим Гаши.

„Представља 69 процената целокупне акумулиране воде на Косову. Поређења ради, Радонић – највеће вештачко језеро на југу Косова – садржи само 20 процената“.

У међународном извештају из 2007. године оцењено је да ће, ако српско руководство затвори водоводне цеви Газиводa, Косово имати електричне енергије за снабдевање само кључних институција, попут болница, додаје Гаши.

Вода из језера хлади турбине електране „Обилић“, које без њега не би радиле, а такође регулише снабдевање Косова струјом.

Међузависност

Језером Газиводе управља српско јавно предузеће, док хидросистемом Ибар-Лепенц управљају два менаџмента – косовски „Ибар Лепенц“ и српски „Ибар“, каже Гаши.

Први се налази у Јужној Митровици, док је други у Зубином Потоку. Компаније се међусобно не признају.

„Београд је инсистирао на томе да се о власништву и управљању Газиводама преговара у бриселском дијалогу, али Приштина и даље то одбија, тврдећи да не преговара о имовини са другим земљама“, каже Гаши.

Међутим, упркос многим тензијама од рата, хидросистем Ибар-Лепенц ради без прекида због међузависности, додаје.

„Док се вода Газивода налази у Зубином Потоку, у коме већински живе Срби, фабрика за прераду воде налази се у јужној Митровици, где живе Албанци“.

Гаши тврди да српске локалне власти на северу граде фабрику воде и систем снабдевања на северу и „тако покушавају да елиминишу зависност од фабрике коју води Косово“.

Миљачић пак каже да су изградњом језера Газиводе потопљена села, економски објекти и пољопривредно земљиште у Зубином Потоку.

„Због недостатка економског просперитета већина становника ове општине се одселила у централну Србију.

„Изградња језера није допринела економском просперитету овог подручја, само стагнацији“, каже он.

Сматра да главни разлог лежи у „чињеници да се профит од коришћења овог ресурса задржава у Приштини, док се у локалним срединама бенефит огледа једино у десетак радних места на одржавању и чувању система, што није довољно“.

Шта је потписано

Споразум у Вашингтону је по први пут ставио на агенду питање језера, мисли Миљачић.

Београд је раније предлагао да се власништво над системом повери Заједници српских општина, или да се оснује мешовита компанија у којој би српска електропривреда имала половину власништва. Приштина је одбила оба предлога.

„Власништво над системом је спорно из разлога што се он градио из кредита Светске банке који је отплаћивала (и даље отплаћује) Србија“, каже Миљачић.

Србија има и техничку могућност преусмеравање реке Ибар којом се напаја језеро Газиводе, чиме би се оно исушило и тиме би се Косово оставило без преко потребне воде, додаје.

„Отуда је отварање питања управљања језером Газиводе јако битно и представља могућу тачку сарадње која би се пресликала и на све остале сфере друштва“.

У тачки која се односи на Газиводе стоји да ће се спровести студија са америчким Министарством енергетике о дељењу језера као извора енергије и воде, каже Гаши.

„Косово већ користи језеро и као воду и као извор енергије“, говори он.

„Како ће Србија користити језеро Газиводе као извор воде и енергије није ни технички ни политички јасно. Север такође користи језеро као воду за пиће и енергију“.

Коме су Газиводе проблем

Пре него што су споразуми потписани, председник Алијансе за будућност Косова Рамуш Харадинај позвао је косовског премијера да га не потписује управо због тачке која се односи на Газиводе.

„То је водена граница између Косова и Србије. Унутар Косова постоји и хидроелектрана. Не сматрамо да би то требало да буде трилатерални споразум где је Србија једна од страна“, рекао је Харадинај тада Радију Слободна Европа.

Ипак, он је након неколико дана изјавио да је претио раскидом коалиције јер је у првој верзији документа писало да обе стране деле језеро Газиводе за снабдевање водом и струјом, преноси Газета експрес.

Другу верзију споразума Харадинај је тада и јавно подржао.

Има и оних који договор не би склопили у сваком случају.

Покрет Самоопредељење не би потписао споразум у Вашингтону да је био на власти, чак и када би узајамно признавање било његов део, изјавио је бивши министар спољних послова Косова Глаук Коњуфца.

„Језеро Газиводе је у власништву Косова или се тако мислило до пре три дана, сада више није исто. Та тема је први пут стављена на преговарачки сто, с тим да ће се створити тим за изводљивост који ће размотрити дељење и заједничку употребу“, истакао је Коњуфца.

„Овакав споразум за језеро Газиводе, где Србија добија инфраструктуру какву жели, са ‘мини-Шенгеном’, уз суспензију учлањења (Косова у међународне организације), чак и са Заједницом изнутра, мислим да то Аљбин Курти као премијер не би потписао“, оценио је Коњуфца, преноси Косово Онлајн.

Албански политичари на Косову, укључујући премијера, нису одушевљени споразумом, али су морали да попусте притиску САД, каже Гаши.

„Њихов главни аргумент је да домаћи ресурс не треба делити са другом државом. Међутим, они немају довољно моћи да спрече његову примену ако иза ње стоји Трампова администрација“, додаје он.

На Косову је на снази политичко позиционирање пред доношење одлуке о потврђивању или одбацивању оптужнице против Хашима Тачија и Кадрија Весељија пред Специјалним судом у Хагу, каже Миљачић.

„У тим околностима, политичари као што је Рамуш Харадинај покушавају да се додатно профилишу код национално-оријентисаних гласача кроз слање порука које не иду у сусрет постизања било каквих споразума са Србијом, укључујући и управљање системом Газиводе“, мисли он.

Дванаест година након проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 115 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.