СЛИКЕ 21. ВЕКА

Солун – У Курану се нигде не каже да су жене на продају, један је од стихова дирљиве песме младе авганистанске реперке Соните, која је запалила интернет од тренутка када се њен спот волшебно појавио на Јутјубу.

Многи су тада помислили како је овде реч о веома смелој кампањи против присилних бракова у конзервативним, патријархалним и поприлично мизогиним исламским друштвима. У тренутку појављивања Сонитиног музичког спота „Младе за продају”, нико ни слутио није ко је ова крупноока девојчица са погледом рањене срне, нити каква је заиста њена лична прича и судбина. Понајмање се могло наслутити да је спот на Јутјуб стигао захваљујући ангажману иранске редитељке Роксарех Гаем Магами која га је и снимила и да је он заправо само мали део њеног дугометражног документарног филма у којем је Сонита главна јунакиња.

Три године је Магамијева пратила свакодневицу мале авганистанске избеглице у сиротињском делу Техерана. Девојчице Ализаде немирног и слободног духа, опседнуте музиком иранског репера Јаса и америчког репера Еминема, писањем стихова, лепљењем исечених новинских слика у импровизовани албум што представља њене снове. Свакодневицу у којој се Ализаде – што је самој себи наденула „уметничко” име Сонита (Џексон, по Мајклу Џексону) – издржава чистећи купатила и просторије склоништа за децу улице, успут похађајући школу. И шаљући редовно новац својој породици која се вратила у Херат (Авганистан), пошто су из њега отишли талибани који су јој убили оца и ујака, док су својевремено сви заједно бежали за Иран.

Иза те, само на први поглед „још једне тужне избегличке приче”, крије се права драма о унапред зацртаној Сонитиној судбини. Она је још са 10 година обећана за брак. Заправо, за продају. Њена цена је девет хиљада долара. За толико ће је мајка продати како би обезбедила новац за куповину младе за Сонитиног брата. Док год из Техерана шаље новац породици, Сонита мисли да купује време, да можда мења зацртану будућност, но породичне одлуке и дата породична реч обавезују.

Време се убрзава, мајка долази да дефинитивно одведе девојчицу и онда, негде у 50. минуту филма, догађа се нешто што се може назвати незамисливим филмским преокретом. Исплатом две хиљаде долара мајци, редитељка Роксарех Гаем Магами обезбеђује још шест месеци слободе за Сониту током којих настаје и њен чувени спот и невероватан обрт судбине.

Сонита је спасена захваљујући оном што се у документарном филму иначе не ради – директном интервенцијом аутора с којом се мења стварност и реално стање „на терену”. Али, овакав преседан у документарном филмском стваралаштву, започет у почетку можда и из себичних ауторкиних разлога (јер, ако нема Соните нема ни филма), претворио се у велики хумани чин.

Захваљујући популарности њене песме „Младе за продају” на Јутјубу, што се иначе крши са иранским законима по којима је реп музика забрањена, Сониту је преко редитељке Магами контактирала хуманитарна организација „Снажно срце” из САД, која је девојчици обезбедила пуну трогодишњу стипендију за школовање на колеџу у Јути. Сонита сада тамо живи, успешно учи и још успешније репује, док њена мајка и даље живи у убеђењу да ће јој се ћерка брзо вратити и да ће је сада, када је популарна и у Авганистану, још боље продати и тако још боље оженити најстаријег сина.

Овај изванредан, динамичан, храбар и охрабрујући филм иранске документаристкиње, снажно се издвојио у програму „Портрети: људска путовања” 18. Солунског фестивала документарног филма – Слике 21. Века. У њему су виђени и сложени филмски портрети породице свргнутог чилеанског председника Салвадора Аљендеа и легендарног француског новинара и документаристе, аутора капиталног филма „Шоа” Клода Ланцмана.

Филм „Иза мог деде Аљендеа” који је снимила његова унука Марција Тамбути Аљенде, јесте дубоко искрена и потресна исповест с којом ауторка покушава да промени обичај у породици да се о Салвадору Аљендеу, том вољеном деди Ћићу и његовој трагичној историји, која се поклапа са ужасним периодом у историји Чилеа, никада не говори.

Марсија готово донкихотовски истрајава у покушају опоравка породичних успомена отетих током пуча војне хунте (11. септембра 1973. када је Аљенде извршио самоубиство, а сви његови сарадници ухапшени и стрељани), отварајући интимну прошлост дуго закопану под Аљендеовим политичким наслеђем, под изгнанством и породичним болом.

Марсија која на светлост дана износи и чињеницу да у кућама наследника легендарног Аљендеа нема ни једног његовог портрета или фотографије на видном месту (трауме су још увек толико снажне и дубоке), слика портрете своје баке Изабел зване Тенча, тетке, браће и сестара, бавећи се и свом сложеношћу непоправљивих губитака и успоменама у три генерације породице једне националне иконе…

Портрет вансеријског филмског ствараоца, 89-годишњег Клода Ланцмана, изванредно је истраживање његових 12 напорних година у стварању једног од најзначајнијих филмова нашег доба – Ланцмановог деветипочасовног „Шоа”.

Аутор филма „Клод Ланцман: Духови Шоа” је млади канадски аутор Адам Бензен и ово је први дугометражни филм о легендарном француском новинару и документаристи, пријатељу Симон де Бовоар и Жан Пол Сартра. Аутору, захваљујући коме је холокауст коначно и заувек постао изговорљив, јер га је дуго пре пратило ћутање, недостатак речи, одсуство смрти из језика.

Клод Ланцман у интервјуу Бензену потресно сведочи о свим могућим мукама које су пратиле агонију дванаестогодишњег настанка филма „Шоа”. О личним драмама током суочавања са сведоцима, жртвама, посматрачима и починиоцима највећег злочина у новијој светској историји. О личном суочавању са питањем када се холокауст стварно завршава и суочавању са размером догађаја који је таквог формата да развој његових последица никада неће стати…