Eksploatišući kaprice poljskog pravnog sistema, vlasti odbijaju da objave neke odluke Ustavnog suda, što u suštini anulira nadležnosti Suda, jer neobjavljene odluke nemaju zvaničan status zakona *Zakoni favorizuju Fides u kampanjskom oglašavanju, ograničavajući lokacije za bilborde opozicije i nevladinih organizacija. Slogan „Samo Fides!“ uz sliku iskeženog Orbana sada je zamalterisan na 15 stopa visokim platformama širom zemlje

Autor: Nina L. Hruščova

Jedna od najtužnijih ironija ovogodišnjeg obeležavanja 25 godišnjice propasti Sovjetskog Saveza jeste da Mađarsku i Poljsku, koje su uvek bile među najnemirnijim državama u zarobljeništvu sovjetske imperije, sada vode ljudi koji oponašaju stil vladavine ruskog predsednika Vladimira Putina. Oni, takođe, urušavaju nezavisne demokratske institucije i guše osnovne slobode građana. Kako kaže stara izreka, postajemo ono što mrzimo.

Posle pada komunizma, Poljska i Mađarska su objavile da više nisu istočnoevropske zemlje. Umesto toga, bile su deo Srednje Evrope – Evropa Srodkowa, kako su je Poljaci zvali – ili čak Zapadna Evropa, na istom nivou s Austrijom. Danas, međutim, one prihvataju autoritarizam Putinovog stila do te mere da bi im Evropska unija mogla uvesti sankcije. Takvi ukori su potpuno zasluženi.

Poljsku, prividno pod rukovodstvom predsednika Andžeja Dude, stvarno kontroliše bivši premijer Jaroslav Kačinjski, predsednik desničarske Partije prava i pravde (PiS). Kačinjski je brat blizanac pokojnog predsednika Leha Kačinjskog, koji je poginuo u avionskoj nesreći kod Smolenska, u Rusiji, 2010. na putu na komemoraciju žrtvama Katinskog masakra koji su učinili Sovjeti 1940. Iako se smatra da je reč o nesrećnom slučaju, PiS tvrdi da je reč o zaveri Kremlja – što je paranoidna optužba, još bizarnija s obzirom na to da je Kačinjski očigledno rešen da imitira ponašanje Putina.

I Kačinjski i Putin svakako preziru vladavinu prava. U Rusiji je manipulacija suđenjima navodnim neprijateljima režima među omiljenim taktikama Kremlja. Među ovim pretpostavljenim neprijateljima bili su šef naftne kompanije Jukos Mihail Hodorkovski, koji je sumnjao u podobnost Putina da bude predsednik, antikorupcijski advokat Aleksej Navaljni, koji je istraživao Putinovo bogatstvo i pank rok grupa Pussy Riot koja je ismevala Rusku pravoslavnu crkvu, ključnu Putinovu izbornu jedinicu. Koliko prošle nedelje, u očigledno montiranom procesu, ukrajinski pilot helikoptera Nađa Savčenko osuđena je na 22 godine zatvora na osnovu falsifikovanih dokaza da je bila umešana u ubistvo dvojice ruskih novinara tokom separatističkog sukoba u istočnoj Ukrajini.

Poljska vlada je, sa svoje strane, ukinula imenovanje trojice novih sudija Ustavnog suda koje je postavila prethodna vlada Građanske platforme. Štaviše, neutralisala je sud zabranjujući sudijama da dovode u pitanje ustavnost zakonodavstva ili da bez odobrenja parlamenta istražuju izvršne odluke. A eksploatišući kaprice poljskog pravnog sistema, vlasti odbijaju da objave neke odluke Ustavnog suda, što u suštini anulira nadležnosti Suda, jer neobjavljene odluke nemaju zvaničan status zakona.

Poljska vlada takođe staje rame uz rame s Kremljom u odgovoru na građanski protestni pokret koji se javio kao odgovor na pomenute poteze. Ne samo što je poljska vlada taj pokret denuncirala kao nepatriotski i vođen stranim interesima, već je Kačinjski lično napao lidera tog pokreta, specijalistu za kompjutere Mateuša Kijovskog.

U oblasti medija Kačinjski takođe gradi Kremlj na Visli. U prvoj deceniji ovog veka Putinova vlast je otela nezavisne mreže kakve su bile NTV i ORT (potonji Kanal jedan) od njihovih vlasnika, medijskih mogula Vladimira Gusinjskog i pokojnog Borisa Berezovskog u kojima je Putin video neprijatelje. Nova poljska vlada nedavno je usvojila slične zakone omogućavajući sebi, na primer, da postavlja menadžere televizija koji će biti politički odani.

Situacija u Mađarskoj nije bolja, pošto je Viktor Orban vodi ka neliberalizmu od 2010, kada je počeo svoj drugi premijerski mandat. U stvari, on je gotovo odmah počeo da menja ustav kako bi ojačao moć svoje partije Fides i ograničio nezavisnost ustavnog suda.

Dalje, poput Putina i Kačinjskog, Orban je preuzeo kontrolu nad medijima, sa novim zakonima koji omogućavaju da se medijima diktira sadržaj i uvode sankcije, kao i da se povlašćenim emiterima daju frekvencije. Ovi zakoni takođe favorizuju Fides u kampanjskom oglašavanju, ograničavajući lokacije za bilborde opozicije i nevladinih organizacija. Slogan „Samo Fides!“ uz sliku iskeženog Orbana sada je zamalterisan na 15 stopa visokim platformama širom zemlje.

Naravno, obožavanje „oca nacije“ nije ništa novo u zemljama sa neliberalnim vladama. Slični bilbordi, ukrašeni portretima vođa od Vladimira Lenjina do Leonida Brežnjeva, nekada su bili poređani duž puteva Sovjetskog Saveza. Isto tako, kako je jedan posmatrač primetio, u Rumuniji su osamdesetih kraj puteva bili znakovi na kojima su veličane vrline komunističkog diktatora Nikolae Čaušeskua. Iako Putinovih portreta danas nema kraj ruskih puteva, tu su njegovi neprekidni snimci na nacionalnoj televiziji. A slike Staljina, duhovnog kuma Putinovog režima, sporadično se pojavljuju kraj puteva.

U ranom periodu Putinove vladavine on je predložio režim zasnovan na „suverenoj demokratiji“, tvrdeći da Rusiji treba „poseban sistem“ kako bi se zaštitila od mnogih neprijatelja, unutrašnjih i stranih. Kačinjski i Orban imaju istu predstavu, potpuno previđajući, očigledno, ironiju upotrebe reči „suveren“, što je pojam koji se obično vezuje za monarha, a ne za demokratskog lidera. Zaista, to što je Putin stvorio i što Kačinjski i Orban oponašaju, više liči na „suverenu diktaturu“.

Za EU će odnošenje prema Rusiji, koja se odnedavno pozicionirala osvetoljubivo prema Zapadu, biće dovoljno teško. Sada treba da se posveti antidemokratskim Putinovim imitatorima u sopstvenim redovima, u vreme kada je jedinstvo Evrope potkopano na svakom koraku (jedan od važnih primera je predstojeći britanski referendum o članstvu u EU). Pitanje je hoće li EU nastaviti sa pretnjom uvođenja političkih i ekonomskih sankcija Poljskoj i Mađarskoj ili će i dalje, zarad jedinstva, izbegavati da deluje protiv neliberalnih režima koji se rađaju u zemljama koje su nekada bile svetionici postsovjetske nade.

Autorka je profesor međunarodnih odnosa, prodekan za studentske poslove Nove škole i viša saradnica Instituta za svetsku politiku

Copyright: Project Syndicate, 2016.

www.project-syndicate.org