Рачунао сам да је 25 година учења основних правила вишепартијске демократије и политичке борбе довољно и за неискусне земље, као што је Србија, да успоставе неке темеље и наслеђе које нећемо доводити у питање сваки пут кад се помене тема нових избора.
Наравно да сам погрешио. Двадесет пет година је прошло, имали смо онолико избора за различите нивое власти и опет свака изборна кампања, чак и загревање за њу, увек почне некако погрешно. Промашимо суштину. Бавимо се тривијама. Питамо и одговарамо на споредна питања.
Колико нас избори коштају? Да ли ће избори зауставити нешто? Колико често треба одржавати изборе? Да ли је демократија скупа? Зашто немамо праве теме у кампањи?
Тако је сваки пут. Наравно да су сва ова питања легитимна, али она толико затрпају јавност да на крају никада нема места за нека друга, много важнија питања. Предлажем да овога пута буде другачије и верујем да су шансе за то ипак веће него да престанемо да верујемо у промају.
Колико пута сте чули да се сви слажу да теме од којих се живи – посао, економија, инвестиције – треба да буду у центру пажње? У свакој досадашњој кампањи сте то чули. И сваки пут расправљамо да ли ће држава некоме дати посао, да ли ће отпустити неког, да ли странке обећавају радна места, да ли због тога људи улазе у странке и када ће то престати. Неће престати никада ако не постигнемо основни национални консензус око неколико ствари.
Прво, нема бесплатног ручка. Ако хоћете, бирачима ово кажем, да нико од постојећих запослених у јавној управи не остане без посла, онда је то у реду, али док је то консензус – нема боље управе, нема јефтинијих шалтера, нема ефикасније и смисленије школе, нема укидања праксе „донесите ми папир са печатом, што пре, пауза је од 10” када се задесите пред стаклом пореске или неке сличне државне управе. Нека људи кажу шта хоће. Да им дете иде на учитељски факултет или у школу за бирократију, што је важна и врло вредна „струка”, стуб сваке озбиљне државе, али да не могу да им објасне да посао неће имати наредних десет година пошто постоје неке тете и чике који су заузели места иза шалтера. Заузели и сада прете буном сваки пут кад их питате зашто пију вињак у соби иза шалтер сале док изнад њих стоји Титова слика, а пред шалтером чека 30 људи који су оставили свој посао да би измолили обичан печат. Ако мислите да сам овај пример измислио, грешите. То је стварни пример. Из Београда. Имам и фотографију тог Тита на зиду, само немам и аудио-снимак да чујете смех уз чашицу док приватници пред шалтером чекају да добију услугу од оних које хлебом хране од свог пореза и гомила такси.
Ако хоћете, бирачима ово кажем, да нико од постојећих запослених у јавној управи не остане без посла, онда је то у реду, али док је то консензус – нема боље управе, нема јефтинијих шалтера, нема укидања праксе „донесите ми папир са печатом, што пре, пауза је од 10”
Друго, било би добро да се не такмиче изборни супарници око тога ко ће покушати да задовољи баш сваку групу у овом друштву и баш сваку бесмислену идеју коју неки људи, који су се у нашој земљи наметнули као представници и ауторитети (ретко имају мање од 70 година) тих група. Тако нам на крају кампање изгледа како ће први следећи буџет Србије бити пет пута већи од овог који сада, тешком муком, некако скупимо и још мало позајмимо. Овај бесплатни савет посебно важи за опозицију, за коју не бих волео да изгледа као колона (неколико колона) губитника који обећавају немогуће, емитујући тако поруку да чак ни у најоптимистичнијим сновима не сањају да ће икада доћи на власт, пошто иначе не би обећавали нешто за шта и они и скоро сви бирачи знају да је потпуно немогуће.
Треће, покушајте да кажете људима у овој земљи да нису гори, у било чему, од било ког другог народа у Европи. Да можда, на кратак рок, тешко можемо да преживимо и нешто покренемо без, некада и потпомогнутих, страних инвестиција, али да дугорочно ову земљу може да извуче њена памет, њен зној, њена идеја, њени предузетници, људи које занима профит, али их занима и да трајно живе овде. Па нека се око тога политичари такмиче. Не ко ће „дати људима посао”, него ко ће наћи начин да онима који покрећу или већ имају сопствени посао помогне тако што ће им држава, дакле сви порески обвезници, бити ослонац у оним фазама и тренуцима приватног посла који су тешки сваком приватнику на свакој тачки земаљске кугле. Тачно је да је ово једна од ретких земаља где људи „чекају посао”, али је тачно и то да би га мање чекали а пре сами покретали када би знали да неће остати баш потпуно сами, суочени са суровим банкама, спором администрацијом и неефикасним судовима, посебно у оним фазама када су иначе осетљиви и угрожени. Као сваки почетник у било чему.
Кад чујем како тема треба да буде економија, мени на памет падну овакве ствари. То би могао да буде смислен оквир за добру политичку утакмицу. Оштру, али добру. Такви избори не коштају, они доносе корист свима.
*Директор Trust Market Research
