Све нијансе мрака постоје у шокантном аргентинском филму „Клан“ („El Clan“) Пабла Трапера, добитника „Сребрног лава“ за најбољу режију 72. Венеције, који се после Феста нашао и на редовном биоскопском репертоару.

Траперо реконструише истините догађаје и истините личности које су и после пада војне хунте Хорхе Рафаела Видела (1983), у Аргентини настављале прљаве послове – отимице и погубљења људи. Сада из сасвим другачијих мотива. Политику је заменио новац.

Реч је заправо о породици Пућо којој се у Аргентини судило за злодела, отмице и уцене. На челу злочиначког клана био је Архимедес Пућо, Виделов послушник и човек задужен за прљаве послове. Патолошки отац породице који је манипулисао женом и своје петоро деце, увлачећи их у вртлог злочина и чинећи их својим саучесницима. Врхунски манипулатор и над сином Алехандром, рагби звездом и чланом националног рагби тима, који је са оцем учествовао чак и у отмицама својих клупских другова…

И да није у питању истинита прича из мрачних дана аргентинске новије историје, Траперов филм је лекција која снажно удара у лица гледалаца. Лекција о томе како старе навике тешко умиру, како је висока и трагична цена неупитне оданости, али и о томе како се може догодити да зло не постане само норма, већ и врлина.

Многочлана породица Пућо под доминантном контролом Архимедеса (Гиљермо Франчела) живи са привилегијама на које је навикла у време фашистичког режима, али и са жртвама киднаповања (богати мушкарци и жене) које смешта и мучи под сопственим кровом, уз прећутну заштиту полиције. Траперо о њима приповеда не заузимајући ничију страну што филм чини објективним и због тога још више застрашујућим. Редитељ шаље и јасан сигнал да овакве „породичне традиције“ никада не умиру и да се породичне вредности поклапају са ставовима друштва и обрнуто.

Драматуршки, филм је чак инертан, иако Траперо обликује кружну структуру која у почетку делује интригантно. Има повремено и клишеа, који су ту како би се задовољило и северноамеричко гледалиште. Али, осим веома снажне приче, врлина „Клана“ је у томе што Траперо игра на карту реалистичности и то чини естетски убедљиво и уз помоћ директора фотографије, али и самих глумаца.

Ипак, у овом породичном трилеру главно сидро је глумац Гиљермо Франчела. Његов демонски перфоманс Архимедеса Пућа један је од оних који могу ући у анале савременог филма…