Београдске кафане нису више места у којима су најразличитији људи могли да седе сатима, да разговарају и размењују искуства и идеје, као у својим дневним собама; сада су се претвориле у места отуђења где брекће гласна музика, сви гледају у своје мобилне телефоне, на брзину попију пиће и беже. Разлог томе су транзиција, реституција, потреба за већом зарадом, као и нови урбанистички планови града, закључили су Јелица Новаковић Лопушина, професорка недерландистике, шеф Групе за низоземске студије при Катедри за германистику Филолошког факултета у Београду, и Свен Петерс, некадашњи лектор из Фландрије, аутори књиге „Кафански трибунал, Ревизија пресуда”, у издању „Клија”.

Аутори, који су се упознали 2004. године у башти „Платоа”, имали су намеру да створе другачију слику Београда и Србије, својеврсни, а позитиван, пандан Хашком трибуналу. Превод књиге, који је урадила Јелица Новаковић Лопушина, ажурирана је верзија и коментар на сажетак истраживања започетог пре 12 година које је имало за циљ да прикаже гастрономски живот Београда и његову социолошку разноликост због тога што места на која излазимо одају то ко смо заправо. Сада је поред многих старих београдских биртија, а међу њима је и култна Српска кафана, стављен крстић, што значи да су одумрле.

– Када смо Свен и ја започињали ово истраживање уочавали смо демократичност београдских кафана, то да су различити слојеви друштва у њима могли да се сретну и да свакоме услуга буде приступачна. Тада смо имали другачија очекивања, а ја сам Свену желела да покажем свој град. Онда смо временом запажали како кафане нестају и то је код нас будило револт. Дванаест година касније, када обилазимо њихове остатке, полако се миримо са тим, мада запажамо и прегршт лепих, нових, трендова – објаснила је Јелица Новаковић Лопушина.

Ова књига, која је представљена у Скадарлији у Кући Ђуре Јакшића, ујединила је поново ауторе и представнике белгијске и холандске амбасаде. Сви су, како су духовито рекли, волели „на терену” да истражују разноликост и богатство српске гастрономије, али и духа музике и боемства који су красили старе кафане. Чак је и амбасадор Белгије у Србији Кун Адам рецитовао песму Ђуре Јакшића на правилном српском језику, у духу Скадарлије.

– Ову књигу читао сам пре доласка у Београд и на мене је оставила утисак који су аутори и хтели да пренесу, а то је да је историја ових места одувек била плодно тло за креативност, за динамичан градски живот. Нажалост, модеран стил живљења угрожава кафане – рекао је Кун Адам.

Један од „крстића” стављен је и уз име Господарске механе, а следи опис да ако је „Знак питања” најстарија кафана Београда, ова од 193 године може да се сматра најстаријом приградском кафаном: „То значи да је познавала и времена кад покрај ње није тутњао трамвај, нити јој је Сајам кварио поглед на Саву”. Затим је приложена новинска вест из 2013. године да је због пасареле Моста на Ади затворена „најстарија београдска кафана, а да ће нови локал са старим именом бити отворен у хотелу Унион”. Аутори књиге сложни су у томе да тамо нема ни трага од пресељене Господарске механе…