У Атељеу 212 у току су пробе Олбијевог „Приморја” у режији Стефана Саблића на сцени „Петар Краљ”. На истој сцени ће у наредном периоду Саша Милавић Дејвис режирати „Констелације” Ника Пејна. На великој сцени „Мира Траиловић” редитељ Милан Нешковић радиће „Мрешћење шарана” Аце Поповића, а за сам дан оснивања Атељеа, 12. новембар, планирана је, како сазнајемо, премијера новог комада Милене Марковић „Деца радости” у режији Снежане Тришић. То није све. На репертоару Атељеа 212 ће се наћи и нови комад Олге Димитријевић „Како је добро видети те опет”, па „Смешне љубави” Милана Кундере у драматизацији Вање Николић, затим „Љубазност странца”, ауторски пројекат Атиле Антала, па нови комад Александра Радивојевића…

– Важно је да изађемо мало даље од онога докле нам поглед досеже, да видимо шта се и како ради негде другде, да проверимо оно што ми радимо ван сигурног тла. За 50 година правили смо „објективни” осврт, ослањали се на фактографију, кључне личности и тренутке из историје позоришта, а сада желимо да сагледамо тај субјективни доживљај Атељеа 212, лични однос људи који су га стварали и стварају на сцени, али и публике која га ствара заједно са нама. За то нам је потребна цела година, да прикупимо и забележимо емоције према Атељеу – каже Јелена Мијовић уз напомену да се не слаже са ставом да нема добрих домаћих текстова.

– Има их, и то јако занимљивих. Имамо одличне драмске писце разних генерација, и они пишу, само ми немамо увек механизме да препознамо вредност новог текста. Од редитеља са којима би требало да сарађујемо током ове године су и Ана Томовић, Ана Глигоровић и још неки који ће први пут радити у Атељеу. А битно је то „нови” и „први”. И свака од тих премијера у години јубилеја биће истовремено и својеврстан осврт на шест деценија постојања Атељеа – додаје Јелена Мијовић.

Позориште Атеље 212 заживело је 12. новембра 1956. године у просторијама „Борбе”, а основала га је група редитеља, глумаца, писаца… са амбицијом да направи театар у којем ће бити извођени авангардни комади у односну на друга београдска позоришта. Према урбаним легендама, позориште је добило име јер је у згради Борбе било 212 столица. Прва представа је била „Фауст” у режији Мире Траиловић, а Атеље 212 поред осталог остаће упамћен и по томе што је у њему играна представа „Чекајући Годоа” Семјуела Бекета, први пут у некој земљи источне Европе. Уследиле су представе по делима авангардних аутора попут Јонеска, Сартра, Жарија, Женеа…

Први руководиоци Атељеа 212 били су Радош Новаковић и Бојан Ступица, али је Мира Траиловић са места помоћника управника ускоро постала челник куће. Траиловићка је као дугогодишња управница дала посебан печат Атељеу 212. На питање које је главно обележје сценског израза Атељеа 212, Јелена Мијовић одговара: – Можда специфична глумачка игра, а чињеница је да у свим периодима постојања имамо богат глумачки ансамбл огромних могућности. За неког другог је то и авaнгардна драма, или домаћи драмски текст, нова сценска форма или комедија. У свему томе и јесте чаролија овог позоришта, што је неухватљиво у дефиницији, што је од самог почетка остављен отворен простор да дише и открива.

Кроз Атеље 212, као његови чланови прошле су махом све глумачке звезде бивше Југославије: Виктор Старчић, Бора Тодоровић, Данило Бата Стојковић, Петар Краљ, Властимир Ђуза Стојиљковић… негујући оригиналан сценски искорак. По чему данас у Атељеу 212 памте протеклих шест деценија овог позоришта?

– Као и са покушајем дефинисања Атељеа 212, та памћења су прилично различита, и, како увек и бива, носталгична. Увек су била тешка времена. Али је остао и опстао и траје. А траје и тај чувени препознатљиви дух Атељеа 212 који је поставила најславнија генерација. Иза овог позоришта стоје и Мира Траиловић и Јован Ћирилов, и Михиз и Киш, и Муци Драшкић, и Зоран Радмиловић, Цица Перовић, Алигрудић, и још многа значајна имена чије помињање захтева велико поштовање. То су људи чија су дела далеко превазишла позоришну сферу. Али, оно што је најлепше, јесте што то није неко тешко бреме наслеђа. Тај дух се преноси с лакоћом, паралелна историја позоришта може се написати на основу анегдота, разговора из Битефа, за сваки тренутак који је био можда кључан, и тежак, и као важан и озбиљан постоји нека олакшавајућа околност, увек је на неки добар и духовит начин релативизован. Позориште јесте радост и у њему је још увек све могуће, само је важно да ми не затворимо врата могућег. На то нас, тако ми се чини, подсећа тај дух – каже Јелена Мијовић. Уједно одговара на питање колико је деликатно у оваквим временима уприличити продуктивно раскошно обележавање јубилеја:

– Баш зато што су времена оваква каква су, желели смо да ова година буде година са пуно нових представа, и више него што су нам објективне могућности. Једна од ствари због којих је људима близак Атеље јесте „неформалност” и отвореност. Покушаћемо да се отворимо још више, првенствено према публици, с једне стране да проширимо комуникацију преко дигиталне технологије, са друге да уживо разменимо те личне приче и односе према Атељеу.

————————————————————————————–

Анегдоте из бифеа

Улази Зоран Радмиловић у бифе, а тамо већ увелико траје расправа о томе ко је играо више главних улога – Зоран или присутни Ђуза Стоиљковић. А Зоран, као из топа Ђузи:

– Ма шта си ти играо? Ја сам играо насловне роле. У Ибију сам играо Ибија, у Радовану Радована, у Дервишу Дервиша, у Молијеру Молијера. А ти? Шта си ти играо у Пурпурном острву?

– Острво.

***

Бора Тодоровић и Гага Николић отишли да обиђу Слободана–Цицу Перовића после операције. Одвратна болничка атмосфера, не знају шта да питају тешког болесника. А онда један од њих рече:

– Треба ли ти Циле нешто?

Перовић скоро без гласа одврати: – Такси.

(забележио Милан Цаци Михајловић у књизи „Успоменар 212”)