Novosti online

Како је Недићева власт продавала куће Јевреја

Готово истовремено, српска јавност је била обавештена да је суд прихватио да разматра захтев за рехабилитацију Милана Недића и да би ускоро требало да буде усвојен закон о отклањању последица одузимања имовине жртвама холокауста. Овај правни акт требало би да, између осталог, ублажи последице Уредбе о припадању имовине Јевреја Србији, коју је 1942. године потписао председник министарског савета Милан Недић

С једне стране, дакле, суд ће разматрати треба ли Недићу вратити одузета грађанска права (а за многе рехабилитоване до сада следећи корак је био враћање имовине) док ће са друге стране Агенција за реституцију јеврејским општинама враћати имовину која је одузимана Јеврејима по Недићевој уредби. Ако суд одлучи да рехабилитује Милана Недића нашли бисмо се у парадоксалној ситуацији да исто владино тело, Агенција за реституцију, решава захтеве и за враћање имовине Милана Недића и за враћање имовине Јевреја насилно одузете његовим потписом. Иако је у новије време све раширенија теза да се Милан Недић „свесно жртвовао“ и прихватио да учествује у квислиншкој власти да би спасао Србе из Хрватске који су се нашли под ударом усташког режима, очигледно је ентузијазам ни сличан томе није показао према јеврејској заједници. Та његова „свесна жртва“ подразумевала је, између осталог, и директно учествовање у одузимању јеврејске имовине и њеној распродаји. Недићева улога у томе била је да доврши оно што су окупатори започели.

Уредба из 1942. године тицала се јеврејске имовине за коју немачка, окупаторска власт није била превише заинтересована. Али, чак и када је препустила њено решавање Недићевим властима, Немци су нашли начина да се од тога окористе. Истражујући како је присвајан и одузиман новац са банковних рачуна Јевреја у Србији, ванредни професор Весна Алексић са Института економских наука из Београда, стигла је и до распродаје преостале имовине Јевреја коју је спроводила Недићева власт.

– Немци углавном нису били заинтересовани за непокретну имовину попут кућа или плацева. До 1942. године, уколико је неко од припадника немачке националне мањине желео такву непокретност да купи, могао је то да учини, као што су окупатори из јеврејских кућа већ изнели и присвојили драгоцености. Оно што је преостало, препустили су српским властима уз обавезу да ту имовину продају, као и да добијени новац плате Немцима као ратну одштету насталу као последица Априлског рата – објашњава Весна Алексић.

Лицитације и продаја обављале су се преко Државне хипотекарне банке. Наша саговорница додаје да су имовину углавном куповали Недићеви сарадници или људи блиски њему, као и да је она продавана у бесцење.

– Обавезу да новац уплаћују као ратну одштету, квислиншке власти су покушавале да изврдају. Међутим, Немци су водили прецизну евиденцију. Постојао је специјалан рачун на који се новац пребацивао под ознаком ратне одштете, али унутар тог рачуна свака продаја се бележила под именом и презименом правог власника, Јеврејина, иако је у тадашњим земљишним књигама под ознаком власника стајало само Србија. Када би сав новац који су добијали на име ратне одштете стављали само на једну гомилу, ту не би било довољно ефикасне контроле, а овако је вршена унутрашња финансијска контрола међу Нецима. Због тога је данас лако проверљиво ко је стварни власник јер у „Банкферајн“, преко које су ишле уплате, имате 70 одсто сачуваних тих рачуна по имену презимену и адреси. Чак и ако је неко купио непокретност од државе у то време, врло лако се може проверити да ли је прави власник, уствари, Јеврејин којем је имовина одузета – каже Алексић.

С обзиром да је највећи део имовине коју су већином људи блиски Недићевој власти куповали 1942. или 1943. године национализован, могло се десити да наследници оних који су у бесцење купили претходно одузету јеврејску имовину, сада од државе Србије траже да им непокретност купљену под врло нечасним условима врати. Такви захтеви, међутим, који се тичу непокретности купљених 1942. и 1943. године стопирани су у Агенцији за реституцију.

Управо те непокретности, између осталих, обухватио је нацрт Закона о отклањању последица одузимања имовине жртвама холокауста које немају живих законских наследника.

——————————————————–

Немачки поход на јеврејски новац

У поход на јеврејску имовину у Србији, немачке окупационе власти кренуле су одмах по завршетку Априлског рата и то по добро осмишљеном рецепту који су примењивали и на другим окупираним територијама. Како објашњава Весна Алексић, већ у мају 1941. године донета је Уредба о привременом раду банкарског пословања и новчаног промета којом је српском становништву забрањено располагање депозитима и штедним улозима у новчаним заводима предатим пре 18. априла 1941, а Јеврејима наметнута обавеза пријаве целокупне имовине којом су располагали. Новом Уредбом из јула исте године, сва имовина Јевреја је конфискована, па су осим забране коришћења својих банкарских улога, депозита и остава у трезорима, били онемогућени да располажу и својом непокретном имовином. Затим су, додаје наша саговорница, крајем 1942. године, на основу специјалног налога генералног опуномоћеника за привреду Србије о предаји јеврејских банкарских потраживања и депозита код кредитних установа, српски новчани заводи и филијале бивших југословенских банака морале да прелију сав јеврејски новац са текућих рачуна, вредносне папире, полисе осигурања, накит, злато у трезор Банкарског друштва у Београду, која је,уствари, била немачка банка. Процена је да је вредност одузетог са банковних рачуна и из сефова Јевреја у Србији укупно била 17.717.660 тадашњих америчких долара.

– Највећи део тог новца изашао је из Србије до ослобођења. По налогу немачких окупационих власти 1943. године формирана је комисија која је камионима изнела из Србије тај новац. Само мала количина капитала је завршила у рукама домаћих квислинга и њима блиских људи – напомиње Весна Алексић.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh