Наш читалац, Раша Симић из Београда, платио је дуг за струју од 200.000 динара који је направио његов станар. Тужио га је и спор је у току. Пошто је овако велико дуговање измиривао на рате, једног месеца је закаснио, што је суду било довољно да га опет тужи. Нико га о томе није обавестио, а да је предмет стигао до извршитеља сазнао је тек пошто су му од пензије одбили 40.000 динара. Закључак извршитеља му, тврди, никада није уручен. Будући да је у пошти добио папир на коме је наводно његов потпис, а Симић и даље тврди да то није његов рукопис, платио је и судско вештачење и доказао да је потпис фалсификован. Тужио је и пошту и овај осамдесетпетогодишњи пензионер каже за наш лист да после свега има много разлога за сумњу у мањкавост прописа о коме је „Политика” ових дана писала.

Он је само један од око 132.000 грађана који су у првих шест месеци прошле године имали посла са извршитељима. Од половине су, како сазнајемо, наплатили дуговања и закључили предмете, али у Комори извршитеља, међутим, јуче за наш лист нису прецизирали о ком износу је реч и колико су они приходовали, уз образложење да „се трошкови извршитеља разликују од предмета до предмета и у односу на висину дуга”.

– Са становишта упоредног права, искључива надлежност вансудских извршитеља за наплату комуналних потраживања није спорна. У многим земљама ова надлежност не припада судовима, међутим, када се то примени у сиромашним друштвима какво је наше онда то изгледа другачије. За потраживања која погађају најшири слој друштва надлежни су извршитељи које плаћају јавна комунална предузећа, а за огромне ненаплаћене порезе који погађају и најбогатије слојеве не постоји таква пракса, каже Ракић-Водинелић професор Правног факултета у пензији. По њеном мишљењу овлашћење извршитеља, да без судске одлуке, са закључком који сами доносе, улазе у стан и плене имовину, може се сматрати спорним, јер је пленидба ствари мера принуде, а за мере принуде је према нашем Уставу надлежан суд.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ