Онај који организује изборе тај их и добија, позната је реченица Николе Пашића, која и данас указује на то како се и на који начин у нашим друштвеним околностима воде и организују изборне кампање.
Отворена подршка коју је председник Србије Томислав Николић пружио владајућој странци јасно нам говори да се у предстојећој кампањи неће бирати средства како би се пребацило магичних педесет одсто освојених бирачких гласова. Николић се на комерцијалној телевизији Пинк веома јасно страначки определио, наступајући као агилни партијски активиста. Он на тај начин шаље и поруку да од владајуће странке тражи подршку за нови председнички мандат. Али овакав његов наступ само говори да у нашој земљи уставна начела и ограничења не значе много јер су за председника републике много важнији његови политички, партијски и лични интереси. Своју отворену подршку СНС-у председник је поновио и у разговору за НИН. „Не само што ћу подржавати него ћу и помоћи колико будем могао. Нема нико бољи на политичкој сцени.” Председник Србије је увек истицао како је он изашао из политичког загрљаја владајуће странке и да је сада председник свих грађана, што је још једна у низу обмана којима се служе функционери владајуће странке – који имају озбиљан проблем у схватању функционисања плуралистичке демократије и деловања опозиције као саставног дела критичке јавности.
Говорећи о проблему европске „неолибералне демократије” поводом политичке ситуације у Мађарској и Пољској, Ј. В. Милер је рекао: „Избори, на крају крајева, могу бити недемократски чак и ако владајућа странка не пуни гласачке кутије. Ако су опозиционе странке биле спречаване да се приближе бирачима, а новинари се не усуђују да извештавају о намерама владе, бирачке кутије су већ напуњене.”
Ономе ко прати наш политички и партијски живот јасно је и пре него што су избори расписани да се и наша владајућа елита понаша као да су бирачке кутије већ до врха напуњене. Иако премијер Вучић тврди у својим свакодневним медијским наступима да ће активно учествовати у изборној кампањи само десетак дана, он је у ствари непрестано у кампањи и не пропушта ни једну прилику да се обруши на опозиционе странке и оне који износе своје критичке судове о деловању владе на чијем је челу. При томе изјављује да он само ради свој премијерски посао и да је изнад свакодневних партијских борби и сукобљавања. А његови наступи говоре да не прихвата нужност критике и критичког мишљења у плуралистичком демократском друштву и да је опозиција снажни политички коректив за сваку власт. За њега су људи који критикују политику актуелне владе позери и незналице, а они који су само спремни да стоје по страни и критикују – кибицери и лењивци, они који не желе да виде шта је влада урадила, што признаје цео свет. Да парадокс буде већи, премијер стално понавља да је изложен медијском линчу и харанги, што је апсурдна тврдња коју демантује и најповршнија анализа наше медијске ситуације. „Води се кампања у којој је све дозвољено рећи против Вучића и људи који су мени блиски. Требало би ја да тражим већа људска права гледајући наше медије. Опозиционе снаге имају апсолутну власт на медијској сцени… Постоје људи који мрзе мене јер не могу да ме победе, и то могу да разумем, али не разумем зашто мрзе Србију и њене фирме.” Овако интониране изјаве јасно говоре да се опозиција и критичка мисао сврставају у паразитски део друштва.
Садашња власт у Србији као да се придржава упозорења Б. Френклина: „Чувај се малих пукотина – мала пукотина потопиће и највећи брод.” Зато је створена читава медијска и политичка машинерија, која је сада стављена у погон да се не би појавила ниједна пукотина: јединство и стварање неприкосновеног вође у средишту су схватања садашње владајуће партије.
Публициста
