Тема трамваја повремено искрсава у јавном животу Суботице, или неки политичар полетно обећа да ће размотрити његово враћање, или се појави некo ново сећање, али овог априла трамвај се с правом вратио да би Суботичани обележили тужан јубилеј – 45 година од његовог укидања.

У холу Арт-биоскопа „Александар Лифка”, отворена је изложба фотографија Златка Јованова, некадашњег фоторепортера „Суботичких новина”, и Едварда Кирбуса, а приказан је и филм Огњена Алексића поводом 2. априла 1974. године, када се суботички трамвај заувек одвезао у ремизу.

Међутим, свако мало његов дух врати се на улице града којим је шпартао 77 година. Трамвајске шине поставио је предузимљиви бечки индустријалац Ернест Линдхајм 1897, повезујући увођење трамваја са електрификацијом Суботице. На прву вожњу до Палића повео је 250 најугледнијих грађана и гостију. Управо ова траса вожње до Палића увек је била посебно популарна, јер су њоме лети саобраћала отворена кола.

Како описати сећање данас зрелих људи на вожњу трамвајем? Можда као слику где као дете седе у отвореним колима за Палић, ваздух струји, сунчано је и прозрачно као у свакој успомени. Можда као сећање на глаткоћу порцуланских држача који су висили дуж трамвајских кола. Међу Суботичанима који га памте свако има неку своју успомену на вожњу трамвајем, носталгичну и емотивну, јер како другачије објаснити да трамвај никако не одлази у заборав. „Носталгија за трамвајем још постоји, али она полако нестаје како умиру времешни људи који су се возили њиме”, рекао је Едвард Кирбус на отварању изложбе.

Трамвај је отишао у историју под изговором дотрајалости и неисплативости улагања, а у време нафтног бума аутобус се чинио као боље и ефикасније решење. Постепено су укидане трамвајске линије да би 1971. године остала једна линија и само на њој је превезено 4,7 милиона путника. Истовремено, 17 аутобуских линија успело је да превезе тек 11,7 милиона путника, то јест мало више од два пута. Непромишљена одлука тадашњих градских власти никада није заборављена. Тог 2. априла 1974. године трамвај је уредно возио по реду вожње, бележи историчар Мирко Грлица у књизи „Сто година јавног превоза у Суботици”, до 14.30 часова, након тога је окићен цвећем, а преко 10 хиљада људи је изашло на улице да се опрости са њим. Кренула је његова последња, за грађане бесплатна вожња.

Много тога је у последњих пола века измењено у Суботици, неретко су промене уместо подмлађивања и улепшавања оставиле само ожиљке, али ни рушење позоришта, нестајање познатих градских кота, ништа од тога није на улице извело толико људи да обележи крај једне епохе. Људи су висили са кола, онако како се никада није возило, присећа се Кирбус који је са фотоапаратом хватао лица учесника и детаље локалне историје. Опраштање са трамвајем трајало је до 17 часова када се на крајњој станици у Малом Бајмоку формирала дуга колона трамвајских возила одакле су полако отклизали ка својим гаражама у другом делу града. Хроничари су забележили да се у 17.40 минута последњи пут зачуло трамвајско звоно.