Политичари мисле да је слобода штампе наше право да кажемо оно што они желе да чују. То је професионални хазард с којим се српски новинари одувек носе, некад куражно, а некад кукавно.
Али шта кад новинари поприме најгоре особине политичара? Па истину изједначавају с оним у шта они верују, а сваки доказ о супротном проглашавају за лични напад?
Нико се у „Политици” није изненадио кад је, после серије истраживачких текстова о ДИПОС-у, НАЛЕД-у и ЕУ финансирању медија и невладиних организација, наша одлична млада новинарка Јелена Попадић постала мета подземних напада и анонимних претњи. То иде у рок службе, нарочито ако си добар новинар и радиш оно од чега други с разлогом зазиру. Предлажући Јелену за прву добитницу награде „Александар Тијанић” за борбеност у новинарству, наша колумнисткиња Даница Поповић написала је да је српској јавности потребан „вредан и паметан новинар који ће ископати вест и у најбољој намери је пласирати јавности”.
Каква заблуда професорке Поповић! Ни она ни ми слутили нисмо да за Јелену тек долази ватрено крштење и да ће је ускоро погодити отровне стрелице њених колега из Савета за штампу. Какве најбоље намере, какви бакрачи! Од Владе Мареша и Тамаре Скрозе, Ивана Цвејића и Марије Кордић, ускоро ћемо сазнати да ту о најбољим намерама нема ни говора, већ је то све „перфидно”, „лукаво”, „подло”, „јефтино”, „малициозно”, „кварно”, „катастрофално злонамерно”, страшан „притисак”, такорећи „линч”. Речи су под наводницима јер су последњих дана све употребљене у свеопштем (не)колегијалном нападу на Јелену Попадић и „Политику”.
А шта је изазвало ту провалу беса и погрда? Које је свето правило професије Јелена Попадић повредила? Коју је високу вредност погазила? Ниједну. Изнела је на светло дана код нас непознате, збирне финансијске податке о директним америчким донацијама НВО и медијима у Србији, које је ископала на америчком сајту Фондација центар, јединој бази поузданих и транспарентних података о давањима америчких донатора организацијама у страним земљама. Та база података није ни бесплатна ни лака за претрагу, али новинарка „Политике” ископала је суво злато међусобно упоредивих финансијских чињеница, које сваком читаоцу дају основу за утемељено, независно и објективно просуђивање о путевима америчког новца у Србији. Није изнела ниједну оптужбу, ниједну квалификацију, ниједну дисквалификацију. Крива је што је ишла трагом података о донацијама и што је уочила низ лако проверљивих чињеница које бацају занимљиво светло на везе између новца и медијског садржаја.
ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ
