Погибија двоје српских држављана током америчког бомбардовања Либије у Вашингтону биће архивирана као још једна нежељена епизода у глобалном супротстављању тероризму.
Да ли су власти у Београду обавестиле свог најважнијег коалиционог партнера у борби против Исламске државе да поседују прецизну информацију о локацији на којој се налазило двоје страдалих службеника амбасаде у Триполију? Да ли су Американци – уз такву информацију или без ње – поново обавештајно оманули, као у време погибије свог амбасадора у Либији 2012, или у многим другим приликама које се књиже као „колатерална штета”?
Одговоре на питања како је дошло до „колатералне штете” можда ћемо добити, можда и не, али напад ловаца бомбардера Ф-15Е на логор за обуку Исламске државе у близини туниске границе потврђује да у суочавању са кризама шеф за шефом Беле куће користи иста, давно написана, вашингтонска скрипта: сила, војна интервенција.
САД и Запад никако да извуку поуку из војних интервенција по Ираку и Либији које су завршене на исти начин – уклањањем деспота и отварањем врата џихадистима против којих су се исти ти деспоти деценијама борили.
Муамер Гадафи се у једном тренутку претворио у савезника рата против радикалног ислама. Одрекао се оружја за масовно уништавање, платио одштете за жртве својих злочина из времена када се бавио тероризмом. Западу је предавао важне обавештајне податке који су спречили многе терористичке ударе.
Гадафи је, попут Хоснија Мубарака у Египту, радио све, или готово све што се од њега тражило. Запад му се одужио тако – што га је убио. Либија је пример како војне авантуре уводе земље-пацијенте у потпуни хаос. Земља је сваки атрибут нормалне државе изгубила откако је НАТО помогао у рушењу Гадафија 2011. године.
Исламска држава је од Либије створила свој трећи највећи полигон, после Ирака и Сирије. Калифат на Медитерану. Закони шарије сасвим близу рањивих јужних граница Европе.
Барак Обама се бомбардовањем Сирије придружио колекцији „ратних председника”, што то на старту свог првог мандата није желео. Поновљен је погубни блискоисточни сценарио по коме се покушај демократизације завршава као вежбанка радикалне исламизације.
Да је Обама раније у Асаду препознао савезника, макар и привременог, да се својевремено ослонио на снаге регуларне сиријске армије а не на предвиђања да ће се она распасти колико 2011, многе ствари на фронту против Исламске државе ишле би неким другим током.
Предуслов да Запад из оваквих ситуација нешто научи је да препозна своје огромне промашаје. Али, лидери нису спремни да признају грешке. Политика Запада према изазовима арапског света и радикалног исламизма је у расулу.
