Идем уз гласиту Топлицу са неуједначеним осећањима. Дан је мек, топла киша сипи, те сељаци измилели из малих у шљиваке зараслих села на њиве. Суша је дуго трајала, јесења сетва сасвим заостала. А Топлица је као и Прекoрупље око Злокућана: ни роднијега краја кад има кише, ни брижнијега сељаку када тврдоглаво опали звезда. Зато су вазда као Геге вредни Топличани похитали са плуговима, те сам радостан и готово сретан што им, опростите, доносим кишу. Задовољан сам што видим и суру шајкачу: сва је Топлица под њоме. Људи из Гвоздена Пука; оцеви и синови њихови не мењају ту капу, како је не би нипошто заменио ни наш сељак који живи са Арнаутима.

Јуримо поред Крње Џамије. Узалуд тражимо крај ње три гроба. Ту су некад стрељани Мина Келемиш, Грујо Колашинац и Тодосије Копаоничанин. Три дивна старинска хајдука са Косова, три грозна разбојника потом из Топлице. Збунила се трагично њихова душа на слободи, па од осветника постали страшни разбојници. Уосталом, то је једна психичка загонетка, коју ја осећам а не смем да тумачим. Никчевић је био добар под Аустријанцима. Келемиша пева сав Колашин. Заслужио, људи. А заслужио је и стао уз колац, на пакост баш поред џамије, противу које се баш некад мушки борио… Окрећем се лево уз Топлицу. Све ми се чини угледаћу остатке од кула Малића Чола и Кајтаза Дугодела. То су пре педесет година биле силовите ћесеџије, попут Мусе и Ђема Брђанина: сваки је путник низ Топлицу и уз њу најпре полагао откуп па пролазио. И сад једва спомен живи као и о мојем Мини Келемишу: Топлица је поравнила њихова обележја.

Од Плочника, првога Милошева огледа са Муратом, сутеска се све више сужава. Пролазим кроз мала села, позната и често некад обилажена кад је граница била на Преполцу и када се по њима крило оружје за тајни пренос кроз турске карауле. Приближујем се Куршумлији. Немањина црква још се добро држи, али од Анина манастира ни трага. Сама Куршумлија нешто похабанија него пре рата. На њеном тржишту све непознати људи. Нема Трајка Превлачанина, ни Косте Вучитрнца; нема Милосава Чкаја ни Николе Костића: остао Капетан Вукоје, Поп Богосав и… војвода Пећанац, колико да се спомене стари значај овог градића и његова велика заслуга.

Капетан Вукоје у старој кавани стојећи читаше новине. Прав као бор, висок као сваки Лабљанин по пореклу, оштар у прилици као његов Олимп – Остро Копље, зураше он својим очима у редове „Политике“, мучећи се да схвати данашњи политички положај. Властиту мукобитну „ситуацију“. У војничком оделу без знакова, официрској капи без кокарде, овај најзаслужнији син Копаоника, овај некадањи миљеник војводе Путника, војник и ратник, национални борац и јунак, официр са највише ратих одликовања и доста рана – личаше на какву рујину од града, на пример, на Јелеч или Звечан. Док су требали, били су јаке и китњасте тврђаве: сад су рујине. Оборени су им крепки бедеми као и еполете са рамена пешадијскога потпуковника у пензији Вукоја Тодоровића.

Једва ме је старац познао, па посадио уз колено и весело почео своју реч, задовољан као да је војвода, иако има педесет година војничке службе а прима месечно равно 1250 динара пензије!… А ево кратке белешке о његову пореклу и животу. Не заборавите да га све живо називље „Капетан Вукоје“, иако је потпуковник. Пореклом и сојем је Косовац. У Бабушју и сад се могу наћи сличне прилике: високе, црномањасте, кракате, танке у пасу а широких плећа, дуголике, орловских носева, а питома погледа. Једна дивна расна потврда српска. Његови прадедови, браћа Степан и Стеван живели су у селу Дворишту, испред Острога Копља. Тада су први пут дошли у Лаб Арбанаси да се настане. Види се да су били католици, јер су собом дојавили и свиње. Није то било право Степану и Стевану. Мрштили су се мало на Арбанасе па се преселили у Мургулу. Одатле једнога дана пошли у Двориште и рекли Арбанасима да се селе. Ови се успротивили и позвали на пашу који их је доселио.

– Не знамо ми за то!

– Е, вала нећемо да знамо ни ми за то што ви тражите!

И пукла пушка. Прва и сретна. Степан и Стеван убили равно седам Арбанаса, па одмах пребегли дубље у Копаоник, у село Кричиће. Тад је то било као преко белога света. У том устао Карађорђе. Из ове куће отишло у његову војску равно тринаест људи. Један од њих, Андрија, био је и барјактар. Његова застава чувана је у породици до последњега рата. По слому Арбанаси су се истурчили и у једном налету убили деветорицу из породице. За време Садриазема (1830. г. Босанска Буна) установљен је дем-комсијон (одбор за крв) који је принудно мирио, те се тако и ове две породице, српска и арнаутска, измириле. Тад је Вукојев дед прешао у село Судимљу, док се Вукојева браћа по рату 1879. нису зауставила у селу Гргурима испод Јастрепца.

Први кораци Капетана Вукоја слични су Доситејевим и Ломоносовљевим. Код попа ујака изучио је, чувајући козе, азбуку и часловац. Тад је на Копаонику чуо да у Прокупљу има нова школа где се друкчије учи. Равно са једним грошем побегао је из Судимље у Прокупље. Уз пут се крио и довијао као некад Ломоносов. То је било 1869, а рођен је по свој прилици 1858. У граду га срео познаник његова оца неки Милан Ера и сутрадан одвео учитељу Стојанчи Перићу, Прокупчанину. Тај просветитељ у џубету био је средина између даскала и учитеља. Предавао је по ћирилским уџбеницима са јеровима. Посадио га на последње место у учионици, дао му књигу и задао два листа. Вукоје је то сутрадан прочитао тако звонко и са таквим нагласком да су се задивили и учитељ и ученици. Док су прокупачка деца ћокала мало на шопски. Па га одмах прозвала „Ерче“, зато што говори као Ера, а не онако ситно старински „шопски“, „нашки“.

–Тако сам ја још тада осетио потребу широкога народнога јединства: у Прокупљу „Ерче“, код куће на Копаонику „Шопче“ – вели Капетан Вукоје, задовољан што је један сан остварен.

За три године довршио је своје школовање, прелазећи своје другове и узимљући постепено једно по једно место њихово, док није дошао на прво до даскала. То су му били и испити. Тек при свршетку нови школски учитељ Крста Маринковић 1872. избацио је јерове и све књиге са њима, а дао им Вукове збирке и ове читанке.

Те, 1872, године постао је писар код кмета и спахије. Рат 1876. направио је у његову животу глави проблем. Ушао је у рат као добровољац и јако се одликовао да је из рата изашао као батаљонски ађутант. 1879 образовано је Крстареће Одељење за чување нове границе и јавне безбедности у пустој и ускомешаној Топлици и он му је био постављен за командира. Тукући се по границама с Арнаутима и гонећи разбојнике, тај човек је по шуми читао Тактику и Стратегију, а особито Ратну Историју и положио официрски испит са похвалом, због чега је и произведен за официра. 1885 у рату са Бугаријом командовао је четом и био запажен и произведен за поручника. До 1894 остао је у војсци и положио капетански испит, кад га је запазио војвода Путник. Тада је установљена Гранична Трупа, а он постављен за командира Моравскога Одсека.

Од тада је почела његова националне служба, тако дискретна и везана за све покрете у Старој Србији, да се његово име и данас помиње са највећим поштовањем. Балканскога Рата постао је мајор и командовао батаљоном иако већ стар и скрхан ранама и болешћу. Управ тад је одједном за чудо оздравио. Срео сам се са њим у рату и дивио његову полету. Пред Видином је добио још једну рану, а у Светском Рату нове подвиге и чин потпуковника, да би сад, без ропота примио свега 1250 динара месечно, кад обични сељаци из Топлице узимљу, двојно више!…

Дуго сам остао увече са Капетаном Вукојем. И слушао га. Некад је веома мрзео Турску, а волео Русију. Русију воли и данас и још верује у њу. И гледа на то чудо сасвим паметно, младићски, савремено. Критикује Толстоја и Достојевскога и рецитује ми једну дугу руску војничку молитву из доба кад се Русија пружала од мора до мора. Његов је војнички идеал Суворов. Па опет има лепу реч и за Троцкога. Јер, вели, и он опет скупља руске земље као Грозни, као Романови. Најзад ми рече да је за време окупације био у Италији. О Петровој Цркви у Риму ја ништа лепше нисам ни читао ни слушао. Био сам у пуној забуни: како то један сељак са Копаоника може имати толико тананих осећања и толико примчивости за једну професорску шетњу по вечном граду. Поп Богосав нам приђе:

–Знаш!… Иако смо остарели, опет нас занима све велико и знатно. Не дамо се ми још.

Чечево, 14. децембра

Гр. Божовић

(Политика, 6. јануар 1927. године)