Поводом двадесет година од НАТО бомбардовања 1999. године обновљено је издање књиге „Леп дан за умирање” Моме Капора која ће бити представљена сутра у 12 сати у Музеју града Београда (Ресавска 42 б).

Ово аутобиографско дело познатог београдског писца и сликара писано је седамдесет осам дана за време бомбардовања Београда у пролеће 1999. године. Оно истовремено представља и нови облик романа назван „роман тренутак” по старом веровању да у последњем часу човеку кроз главу у једном једином блеску пролеће читав сопствени живот. Радња романа почиње на Врачарском платоу, поред храма Светог Саве, у ноћи над којом је звездано небо испресецано авионима и пројектилима НАТО. Писац одводи свог читаоца на разне стране света: од Њујорка и Париза до далеког севера, али непрестано је у додиру са животном стварношћу. Присећа се свог раног детињства, своје родбине – војвођанских колониста, боравака на Палама код „председника најмлађе српске државе”, на херцеговачком ратишту, али и боравка у иностранству, на Ади Циганлији, као и дана проведених у кафани „Мањеж”.

Први пут објављен у време док згаришта и рушевине од бомбардовања још нису биле раскрчене, „Леп дан за умирање” је стекао бројне читаоце, а часописи „Нева” и „Литературнаја газета” прогласили су књигу најбољим романом у Русији 2002. године.

У Музеју града Београда, где ће промоција бити одржана, у току је изложба Министарства одбране и Војске Србије „Одбрана 78” посвећена 20. годишњици агресије НАТО чији је аутор Душан Јововић. Избор простора и за промоцију књиге и за изложбу је, кажу организатори, више него одговарајући када се има у виду да разорене зграде у непосредном окружењу Музеја града Београда сведоче о бомбама баченим у сам центар града на пет стотина метара ваздушне линије од куће у којој је писана књига „Леп дан за умирање”.

Београдски сликар и писац Момо Капор (1937–2010) као деветогодишњак је стигао из Сарајева, где је рођен, у Београд, поставши један од протагониста београдске приповедачке школе. По образовању академски сликар, завршио је београдску Ликовну академију у класи професора Недељка Гвозденовића, у књижевни живот главног града ушао је почетком шездесетих година прошлог века и од тада је објавио више од педесет књига и романа по којима је снимљено и неколико филмова. Сам је илустровао своје књиге негујући посебан лирски цртачки стил. Слике је излагао ретко, неколико пута у Њујорку, Бостону и Каракасу, у Женеви, Франкфурту, Бриселу, Паризу, Удинама, Загребу, Београду, Новом Саду, Зрењанину и на Мећавнику.