Проблеми са кичмом све су чешћи и не иду само у пакету с годинама. Нажалост, тај бол познат је и деци, а разлог је обично одсуство физичке активности. Међутим, може бити и последица напорних тренинга.

– Иза тога се обично крије велика амбиција, жеља да се буде попут спортских идола. Како би то постигли, млади излажу тело превеликим напорима за своје године – говори за „Политику” доктор Славиша Загорац, ортопед и спинални хирург у Ургентном центру КЦС у Београду.

Док се старији део популације у највећем броју случајева бори са остеопорозом и дегенеративним процесима, млађе најчешће муче лумбална или вратна дискус хернија. Било да су проблеми са кичмом резултат година, стила живота, повреде или је посреди генетика, добра вест је да је лечење данас далеко једноставније него што већина људи то може и да замисли. О томе, каже наш саговорник, најбоље сведочи случај бака Олге, која је недавно успешно оперисана у 92. години. И није ова бака медицински феномен који ка стотом рођендану корача без иједне, макар старачке болести, већ се операција после прелома кичме обавља у локалној анестезији, техником цементирања кичме. Пре четири године управо наш саговорник је у Клиничком центру први пут пацијента оперисао на овај начин.

– Реч је о коришћењу коштаног цемента и то је златни стандард у лечењу остеопоротичних прелома кичме. Ова метода се ради и у другим центрима у Србији, у Нишу, Крагујевци, а на ВМА је обавља доктор Миленко Савић. У Европи се ова процедура примењује већ двадесетак година. Такође, даје и изузетне резултате у лечењу тумора – појашњава доктор Загорац.

Захваљујући овој методи операција кичме само звучи болно, а у ствари пацијент истог дана напушта болницу и одлази кући. То значи да не постоји рез, већ доктори уз помоћ рендгена посебном иглом улазе у пршљен и пратећи ситуацију на екрану убризгавају цемент.

Славиша Загорац

– На тај начин прво се пршљен стабилизује изнутра, а стезањем цемента ствара се одређена температура која пржи тумор – додаје др Загорац.

Хирургија кичме тренутно је једна од грана које се најбрже развијају, иако још не постоји засебна специјализација, што значи да се кичмом баве или ортопеди или неурохирурзи. Према сведочењу нашег саговорника, сваког месеца у свету се рађају нове идеје и начини лечења. Док наука напредује, а лекари се усавршавају, исти је остао једино страх који пацијенти имају од помисли на било какву интервенцију на кичми.

– Неизбежно питање које ми постављају јесте да ли ће остати непокретни. Данас је ситуација другачија него пре, рецимо, 30 година захваљујући моћним техничким средствима попут и вероватноћа да ће доћи до неуролошког дефицита је минимална и зависи од сложености операције – појашњава др Загорац.

Друго најучесталије питање на које овај доктор одговара је: смем ли да идем код „костоломца”? Пацијентима оставља да о томе сами одлуче.

– Већина киропрактичари, част изузецима, стиче своје дипломе на краткотрајним курсевима и излажу пацијенте великом ризику. А киропрактика је у свету озбиљна наука, за стицање дипломе је неопходно вишегодишње школовање – додаје наш саговорник.

А када је о лечењу кичме реч, Србија не каска за светом, тврди др Загорац. Ни у погледу струке ни у погледу дијагностичких апарата и лекова. Због тога овај лекар, који се школовао и у Немачкој, своје колеге саветује да не напуштају земљу.

– Уколико имате овде посао, не остављајте га. Они који одлазе требало би да имају на уму да ће тамо бити увек странци, али ако неко због животних прилика ипак оде, желим му успех и срећу, и да увек буду поносни на земљу из које су потекли – истиче др Загорац.