Чачак – На градилишту нове фабрике сивог амбалажног картона у Чачку нафтни агрегат за расвету често искаче због уништених инсталација, али ни тада инжењери из Кине не дангубе. У једну руку узму батеријску лампу а другом настављају да раде на нивелацији основе будуће линије за производњу, дугачке 70 метара.
А зашто у хали нема струје из редовног снабдевања, из трафо-станице или са стуба? Е, то није кинеска већ српска прича, замршена и дугачка, и одвија се у просторима чачанске Фабрике хартије „Божо Томић” у стечају. Ту је недавно допремљена опрема из Кине, нова линија плаћена 650.000 долара, коју је набавило предузеће „Хизна” из Мршинаца код Чачка.
– Фабрику хартије „Божо Томић“ је прошле године купила фабрика картона „Умка“, од које смо затим купили део тог простора, затражили крајем децембра да нам се омогући коришћење струје из мреже, и то нам је обећано. Али, ништа од тога није било, ево све до сада – причао нам је у мрачној хали Драган Дидановић (60), власник „Хизне”.
Човек вели да по уговору о опреми, коју је већ платио, кинеска фабрика мора да постави машину, обезбеди технологију и покрене је, док „Хизна“ сваког месеца за тројицу инжењера из далеке земље, који станују у Мршинцима, плаћа по 7.500 долара њиховој фирми.
По одласку из ФХ „Божо Томић“ распитали смо се код људи који су, по природи посла, били укључени у продају фабрике, шта је и где запело. И, ево шта су нам рекли, остајући безимени, јер немају дозволе претпостављених из Београда за давање изјава:
„’Умка’ је октобра прошле године за 102 милиона динара купила Фабрику хартије ’Божо Томић’ и на тај начин постала власник капитала, док се имовина и даље води на Фабрику хартије у стечају пошто још није укњижена на новог власника. Тако ће и ’Хизна’ морати свој део да купи не од ’Умке’, већ од ФХ. Зато је дошло до проблема, и осим редовне законске процедуре не постоји други начин да се то реши. Ипак, замолили смо ’Електродистрибуцију’ и обећано нам је да ће дозволити инвеститору да се прикључи на мрежу.”
С друге стране, Дидановић прича да ће читава фабрика, са енергетиком и другом опремом, коштати 1,2 милиона евра. Додаје да има споразум са „Умком“ да преузме око 3.000 квадрата ФХ по цени од 21 милион динара. И жели да што пре покрене производњу што је и разумљиво, пошто је узео зајам од Фонда за развој, банкарски кредит, а уз то са рачуна свог предузећа уложио 300.000 евра. Он је намеравао, најпре, да нову фабрику постави у Лучанима где је пре три године купио УЛБ компани (бивше „ПВЦ фолије“ у саставу „Милана Благојевића“), али ни ту није био боље среће.– Почетком 2014. тамо смо средили халу од 850 квадрата, али су у мају наишле поплаве, па више нисам могао да радим са дотадашњим програмом УЛБ-а јер је електроника отказала. Зато сам ушао у посао у картоном, пошто се моје матично предузеће „Хизна“ и иначе бави производњом картонских цеви. Ова нова фабрика, тешка 230 тона, довезена је из Кине у Лучане у девет контејнера али је хала била мала за монтажу, па је требало проширити је 12 метара. Пошто се та хала УЛБ-а налази на имању фабрике „Наменска“ тражио сам дозволу војних власти за проширење и нисам је добио, уз навод да је то из разлога безбедности.
Дидановић је, због свега тога, крајем прошле године инвестицију преселио у Чачак и брзо постигао споразум са „Умком“, на основу раније пословне сарадње са том фабриком. Али, овде мора да ради без струје.
Тако смо се још једном уверили да је у Србији много лакше открити како нешто не може, него како може. А како Кинези раде са батеријама, у огромној шупљој хали коју греје бубњара, иако их нико не тера?
