У нездравој интелектуалној атмосфери у Србији избила су на површину четири проблема, и не зна се који је од којег непријатнији. Први проблем су плагијати, други никада ненаписане књиге (вечито недовршени рукописи), трећи сумњиве магистарске и докторске дисертације, четврти продаја диплома. У овом тексту осврћем се подробније на прва два проблема, док на преостала два само указујем.
Нико није направио статистику о томе колико је магистарских и докторских дисертација објављено а колико их је остало необјављено и прекривено прашином факултетских матичних регистратура или су нестале из архива матичних факултета. Једно је сасвим сигурно, има више необјављених магистарских радова од докторских дисертација, што је природно, али је неприродно да има, и све је више, непубликованих докторских дисертација. Кад је реч о неким дисертацијама одбрањеним у иностранству, њих загонетним чине следеће чињенице: 1) нису нигде објављене, 2) нису верификоване, 3) није могуће до њих доћи и уверити се у њихову вредност. Нико поуздано не зна право стање, чак ни надлежне службе у Министарству просвете.
Продаја диплома, нарочито на приватним универзитетима, постала је врло исплатив посао.
Јавност је у последње време засипана искључиво проблемом плагирања, док су раније наведена три проблема остала у запећку и само их је понеко спомињао, те се о њима врло мало или нимало зна. Све указује да је плагирања било одувек, али у последње време оно је постало манир, посебно откако је број универзитета и високих школа далеко превазишао потребе духовно и економски неразвијене Србије. И поред свега, стиче се утисак да је указано само на мањи број плагираних дела, а да је већи део остао непознат, неистражен и скривен од очију јавности. Надам се да ће о овој интригантној теми, деликатној и не без скривеног осећања непријатне опасности, неко написати истраживачку монографију, која би демистификовала не само оне чија имена већ знамо, већ и оне чија се имена добро скривају, а могу изазвати праве сензације.
Овде желим да укажем на чињеницу да су наши интелектуални преци, људи који су радили на Универзитету у Београду у међуратном периоду и одмах после Другог светског рата, били бескомпромиснији борци против плагијата од данашњих нараштаја. Навешћу само два примера из историографије. Татомир Вукановић је преузео и делимице прерадио рукопис Владимира Ћоровића Сребрница и пријавио га као докторску дисертацију. Тада још живе колеге Ћоровића осујетиле су ову крађу, и својим ауторитетом и храброшћу разобличиле плагијатора. У данашњем нараштају Универзитета у Београду, као и на осталим универзитетима, и државним и приватним, нема више таквих ауторитета.
О једној сличној спорној књизи једног српског академика писао сам у НИН-у (12. јун 2008), а пошто ми присвајач туђег текста није одговорио, а поготово зато што више није међу нама, не желим да пишем. Ипак, треба рећи да је сав научни свет све то прећутао, као да се ништа није десило. Зато данас и има толико плагијата, рекло би се да смо на њих огуглали и да они више не дирају у нерв српске обамрле интелигенције.
Најзад, огромна је разлика између плагијата и дела у најави која никада нису објављена, о чему постоје поуздани докази. И плагијатори и књигонајављивачи су стицали звања и каријере на основу тих дела – плагијата или необјављених књига. Оправдано се намеће питање: чији је грех већи и да ли је ово кривично дело?
Код плагираних дела може се тачно утврдити шта је све преузето, од кога и на који начин, у било којој од три наведене варијанте плагирања, док у овом другом случају, код најављених и ненаписаних књига, не може се ништа утврдити будући да је рукопис остао недоступан научној јавности. Стога се може рећи да је плагијатор бар уложио какав-такав (преписивачки) труд, а књигонајављивач или није уложио никакав труд или о њему ништа не знамо. Стога је сасвим јасно да је књигонајављивач на нижој „интелектуалној“ лествици од плагијатора.
Све ово и не би било толико проблематично да и плагијатори и књигонајвљивачи нису на основу тих „дела“ стицали друштвене привилегије, звања и имали материјалне користи. Какве су све привилегије изборили плагијатори могло се сазнати на основу многобројних текстова који су се ових дана појавили у штампи. О књигонајављивачима донедавно није било речи, иако ова појава за добар део српских интелектуалаца није била непознаница, али нико није имао храбрости да је покрене, јер одавно нема Ћоровићеве генерације.
На несрећу слуђеног српског народа, сигуран сам да се никада неће поуздано знати колико је било и колико сада има књигонајављивача на Универзитету у Београду, а тек колико их је на осталим државним и приватним универзитетима. Да ли је српска академска јавност спремна да се суочи са овим тешким проблемима који се дневно умножавају? Зашто сви или већина ћути? Шта је са интелектуалцима који би требало да буду савест и морални узор српском народу? И док се овакви и неки много тежи проблеми рађају свакодневно, део српских интелектуалаца је у дубоком дремежу, део се утркује у удворичким текстовима, део пише интелектуалне сапунице. Хоће ли наша интелектуална средина смоћи снаге да смело покрене горуће теме из зачараног круга српског суноврата?
Историчар, професор Филозофског факултета у Београду
