Опозициони лидери у овој предизборној кампањи обавезно наглашавају да нипошто неће правити владу с напредњацима. Колико се на томе инсистира, стиче се утисак да је то најважнија порука бирачима, важнија и од програма који се нуди као алтернатива напредњачкој власти. Аналитичари повике „нећемо са Вучићем” објашњавају страхом да би антирежимски настројени бирачи могли посумњати у то да ли је неко права опозиција, што може да однесе неки глас.
И у претходним предизборним кампањама могла су се чути обећања да неко с неким сигурно неће правити владу, да бисмо потом сведочили невероватним коалицијама и још невероватнијим објашњењима зашто је неко направио обрт за 180 степени у односу на обећано. Можда су сва та прекршена обећања разлог што у овој предизборној кампањи опозиционари толико инсистирају на томе да са „Вучићем неће правити никакве коалиције”. Најдрастичније примере кршења „заклетви” да неко са неким неће видели смо 2007. и 2008. године.
Они који мало дуже памте сетиће се правог „рата” између ДС-а и ДСС-а, да је ДСС, на пример, 2004. године формирао мањинску владу уз подршку СПС-а само да не би имао никаква посла са мрским му ДС-ом. Три године касније, упркос обећању да никако неће у коалицију са ДС-ом, Војислав Коштуница је после дугих и тешких преговора ипак направио владу са ДС-ом.
Бранко Радун: То што се говори пре избора нема много значаја кад се они заврше и о томе нам сведочи досадашње искуство
Она није потрајала, али је ипак била направљена. Већ наредне 2008. године слушали смо како ће владу сигурно направити ДСС, СПС и СРС, у Београду је Александар Вучић, тада из СРС-а, потписао споразум са Александром Антићем (СПС) о формирању градске власти, али је све то пало у воду. Ивица Дачић и његови тадашњи коалициони партнери из ЈС и ПУПС-а, отишли су, без поздрава, са ДС-ом. Обрте које су направили, Коштуница 2007. и Дачић 2008. године, објаснили су потпуно исто – то је било у интересу државе.
Дачићев обрт из 2008. године свакако је разлог што у овој кампањи социјалисти свакога дана понављају да нипошто неће склапати никакве постизборне савезе са садашњом опозицијом, да ће рађе остати опозиција него правити владу са бившим чланицама ДОС-а. Овакав став Ивица Дачић је, између осталог, објаснио речима: „Не могу да будем опозиција Србији и, све док Вучић ради у интересу Србије, бићу са њим.” Његов страначки колега Душан Бајатовић нагласио је да СПС „неће правити никакве постизборне коалиције са такозваним десничарима и бившим странкама ДОС-а”.
Током кампање на ванредним парламентарним изборима 2014. године, Борис Тадић, лидер тек основаног СДС-а, није био баш тако искључив у причи да неће у коалицију са СНС-ом, док је Чедомир Јовановић, лидер ЛДП-а, остављао могућност уласка у владу са Вучићем. Тадић је једва прешао цензус, разговарао је са Вучићем, али се нису договорили о сарадњи. Јовановићев ЛДП је остао изван парламента. Тадић и Јовановић на овим изборима наступају у коалицији и, осим што не пропуштају прилику да кажу да неће у коалицију са СНС-ом, они су потписали споразум у којем су, између осталог, навели да са „кључним странкама владајуће коалиције, СНС-ом и СПС-ом, неће сарађивати ни пре, ни после избора”.
И лидер ДС-а Бојан Пајтић је као услов за шире окупљање опозиције тражио је да се сви „писмено и јавно обавежу на несарадњу са Вучићем” .
Да неће са Вучићем, истиче и Саша Радуловић, лидер покрета Доста је било и бивши министар привреде у влади Ивице Дачића и Александра Вучића. Радуловић неће у постизборне коалиције, како истиче, ни са Тадићем, Јовановићем и Ненадом Чанком, који се Вучићу „унапред нуде за партнере, доказано кокетирају са њим, а представљају као опозиционари, иако смо све до почетка кампање од њих слушали похвале о подвизима и добрим потезима премијера”. Ни десничарска коалиција ДСС–Двери неће с Вучићем, због, како истичу, НАТО-а и политике да ЕУ нема алтернативу, а СРС би, како истиче његов лидер Војислав Шешељ, ушао у коалицију са СНС-ом „уколико се Вучић одрекне политике уласка у ЕУ”.
Драгомир Анђелковић:У антивучећевски настројеном бирачком телу претпоставка да неко може да уђе у коалицију са Вучићем односи глас
Хоће ли ово инсистирање на поруци да неће с Вучићем после избора опозицији донети неки глас више, аналитичари не верују. Међутим, они су убеђени да би опозиција, уколико не би јасно износила став да неће с Вучићем, могла да изгуби неки глас. Бранко Радун каже да му се чини да се сада води битка за место најјаче, најоштрије и најдоследније опозиције. Радун истиче да „то што се говорило пре избора нема много значаја кад се они заврше” и да нам о томе сведочи досадашње искуство.
Радун додаје да опозициона странка која сада каже да хоће у коалицију са СНС-ом има проблем јер ће бирачи који су антирежимски настројени рећи: „Па зашто бих ја онда гласао за тебе?”
Политички аналитичар Драгомир Анђелковић каже да „у антивучећевски настројеном бирачком телу претпоставка да неко може да уђе у коалицију са Вучићем односи глас”.
Анђелковић истиче: „Многи који су сада за опозицију у суштини нису идеолошки противници власти, али су из неких разлога незадовољни оним што она чини, па се опредељују за некога ко им делује најрадикалније против власти. Чињеница да неко може да уђе у коалицију са Вучићем код тих бирача ствара одбојност и онда партија која неће да заузме сувише радикалан став против власти, али не жели ни да изгуби те гласове, шаље поруку да неће у власт с Вучићем. Наравно, то ништа не значи, верујем да би велики део опозиције ушао у власт чим би добио такву могућност.”
Но, има и Вучић поруку за бираче с ким неће, а неће са, како каже, десничарима, јер је доста Србија „живела у небесима, треба да живи на земљи”. „Они који Србију хоће да воде у небеса, доста су је водили”, додао је Вучић. Неће ни са ДС-ом, али ако се баш буде морало, онда може са СПС-ом, јер је, како рече Зорана Михајловић, потпредседница СНС-а, „СПС најмање лоша опција”.
