„На левој обали Сене, а посебно у Латинском кварту око Булевара Сен Мишел и Сен Жермен скупљали су се студенти и интелектуалци. Ту су биле кафане, књижаре, биоскопи, галерије, издавачке куће посебног типа. Могао си да уз чашу вина или шољицу кафе проведеш читав дан за кафанским столом и да те нико не опомене. Свашта се тамо дешавало и још увек се осећала енергија подстакнута студентским протестима из маја 1968. Критиковала се и црвена буржоазија и капитализам, бунт против ратова је био у пуном јеку, тежило се бољем друштву, и веровало се да је та идеја остварива. Било је то 1970, две године после студентских протеста, а само у следећих десет година са Булевара Сен Мишел нестало је десетак књижара. Недавно је из тог кварта отишла и чувена књижара Ла Ин (La Hune). Исељавали су је неколико пута, а на месту где су се састајали надреалисти и писци, ницале су продавнице Диора или Луј Витона. Прошле године је дефинитивно нестала, није више била рентабилна. Данас је Латински кварт посвећен потрошачима са дубоким џепом и туристима.”

Професор Ранка Бијељац-Бабић овако укратко описује промене у париском Латинском кварту које су се десиле откако је 1970. уписала Сорбону, па до данас када Париз у атмосфери страха и нелагоде преживљава дане после терористичког напада. Професор је на факултету Поатје, и члан лабораторије психолингвистике на факултету Париз Декарт. Нарочито је специјализована за двојезичност код деце, што је данас једна од најактуелнијих тема у Француској. За неколико месеци излази у Паризу њена нова књига о двојезичности. Пре ове, објавила је књигу „Од говора до језика” у издању Галимара која је са француског преведена на неколико страних језика, али не и на српски.

Често се данас говори да су се француски интелектуалци повукли у своје затворене кругове, да је левица више заинтересована за кавијар и шампањац, него за друштвени ангажман, и да је Париз у том смислу изгубио улогу коју је имао?

Слажем се да је дошло до великих промена, али још увек се у Паризу организују ангажоване трибине, само што се то не дешава више у Латинском кварту нити по чувеним кафићима какви су били легендарни „Д Маго” и „Флора”. Само неколико дана после атентата, Ален Бадју одржао је у препуној сали позоришта „Комун”, у предграђу Обервиљије, трибину под насловом „Наше зло потиче из даљине”. Бадју је филозоф, драмски писац и књижевник, један од врло ангажованих интелектуалаца у Француској. Друга је прича што се данас више зна за оне филозофе који више воле да се сликају на црвеном тепиху и који су заинтересовани за медијску промоцију више него за друштвени ангажман.

Припадате кружоку „Кафе билингвизма” где се залажете да друштво и школа посвете већу пажњу дечјем матерњем језику, који се често занемарује?

У друштву и у школама деци се често забрањује да говоре на језику којим се служе у породици. С једне стране се велича енглеско-француска, или немачко-француска двојезичност, док се с друге негира, забрањује, омаловажава арапски, српски, румунски језик.

У Француској данас 20 до 40 одсто породица користи код куће неки свој други језик. У париском региону не постоји разред у коме су деца из искључиво једнојезичне француске средине. Да не говоримо о предграђима где од 80 до 100 одсто деце слуша још најмање један језик у породици. Школски систем се бори да сва деца што пре савладају говорни и писани француски, често траже од родитеља да деца и код куће говоре француски, уместо матерњи језик. То је важно и за смањење тензија у друштву.

Научници одбацују теорију да деца изложена различитим језицима могу бити збуњена?

Научно је доказано да нема кашњења и одступања код двојезичне деце. Постоје велике предности. На друштвеном и културном плану два језика су два света, две културе, два погледа на свет. Двојезична деца показују виши ступањ толеранције, већу могућност за прилагођавање, менталну флексибилност у размишљању…

Ноам Чомски је један од ангажованих интелектуалаца који је веома популаран у Србији због ставова и критике капитализма и војних интервенција. У чему је, по вашем мишљењу, његов најважнији допринос лингвистици?

Његова теорија о генеративној граматици, имала је огроман утицај на психолингвистику. С обзиром на комплексност језика и чињенице да деца савладају језик већ у току треће године без већег напора и да их нико експлицитно не учи да говоре, то по теорији Ноама Чомског указује да је способност говора урођена особина људског бића. Утицај Чомског код већег броја психолингвиста је и даље јак, како у англосаксонском свету тако и у Француској.