Изјава премијера Александра Вучића да више вреди једна Милена Дравић него 30 или 40 грешака које су направиле претходне владе, коју је дао пре два дана апелујући да се одустане од предлога Министарства културе и информисања да се национална признања у култури укину, била је најцитиранија у медијима али и културној чаршији. Из више разлога.

Једно од питања које се могло чути у јучерашњим неформалним разговорима у свету културних посленика било је колико тачно имамо Милена Дравић на списку оних којима је ово признање већ додељено, а колико је оних који су га добили а о којима се брујало да га нису заслужили?

Ако се погледа списак од 2007, када су проглашени први добитници овог признања (2014. и 2015. конкурс за доделу није био расписиван), а на којем се данас налази око 370 добитника, долази се до закључка да несумњиво има оних који су у нашој култури оставили озбиљан траг: Драгослав Михајловић, Предраг Мики Манојловић, Душан Макавејев, Срђан Карановић, Пуриша Ђорђевић, Јован Колунџија, Тимоти Џон Бајфорд, Душан Петричић, Михајло Митровић, Петар Омчикус…

Опет, ако се погледа тај исти списак на њему су имена због којих је јавност оштро и негативно реаговала не схватајући по којем су се критеријуму на њему нашла будући да је реч о онима који су углавном везивани за област естраде или такозваних „лаких нота”: Мирослав Илић, Мерима Његомир, Лепа Лукић, Фејат Сејдић, Мики Јевремовић, Слађана Милошевић… Чули су се и гласови да се писцу Бори Ћосићу одузме национална пензија због изјаве да је „рођен у Загребу, умро у Београду, живи у Берлину” (аутобиографска белешка) као и због одобравања агресије НАТО на Србију 1999. године. Ово „мерење патриотизма у крви” потом је изазвало полемику, и јавну и на странама нашег листа, између Драгомира Анђелковића и Ивана Миленковића.

Матија Бећковић се одрекао добијене националне пензије јер је сматрао да му је довољна његова стечена пензија и академски додатак, док је Владимир Величковић одлучио да оформи фонд за младе уметнике којима тако дарује своју националну пензију. Има и оних који су умрли а нису дочекали чак ни да се нађу међу кандидатима, иако је било за очекивати, као што је то био Павле Минчић.

Како је све почело?

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ