Најпознатија економска књига свих времена зове се: „Истраживање о природи и узроцима богатства народа“.
Притом, уколико погледамо оригинални наслов на енглеском језику који гласи: „An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations“, видимо о чему се у књизи, у ствари, ради – о природи и узроцима који доводе до богатства нација.
Од када је ову књигу 1776. године издао Шкот Адам Смит, богатство народа је у центру пажње економије у сваком смислу.
Богатство народа претворено у пораст нивоа животног стандарда становништва на дужи рок је циљ сваке економске политике; богатство народа је одредница сваког привредног система.
Генерације економиста и других умних људи из различитих научних области су, током протеклих 240 година од штампања Смитове књиге, осмислиле и развиле посебан статистички и економски апарат који служи за мерење богатства једног
народа – систем националног рачуна.
Занимљиво би било видети шта национални рачун каже о богатству становника Србије, мале земље на брдовитом Балкану.
Према подацима за 2014. годину Србија је остварила укупну вредност бруто домаћег производа од око 43,8 милијарди долара или 6 141 долар по глави становника, а подаци су дати у текућим ценама.
(Мала дигресија – бруто домаћи производ је, упрошћено речено, укупна вредност произведене робе и пружених услуга у једној земљи током једне године умањена за вредност за потребе производње робе и пружања услуга утрошене робе и услуга. Ако се у једној земљи током једне године произведе укупно робе и пружи услуга у вредности од 250 милијарди долара, а притом се утроши робе и искористи услуга у вредности од 150 милијарди долара, остатак од 100 милијарди долара представља бруто домаћи производ. Јасно је да је то вредност дела произведене робе и пружених услуга који је употребљен у финалној потрошњи, ради задовољења потреба становништва.)
Бруто домаћи производ у доларима по глави становника у неким земљама је следећи: Луксембург 69 800, Немачка 30 579, Грчка 22 329, Словенија 21 808, Мађарска 16 823, Хрватска 12 324, Боцвана 11 410, Бугарска 9 223, Румунија 8 785, Турска 7 950, Македонија 7 748, Намибија 7 478, Босна и Херцеговина 6 035.
У превазиђеном самоуправном социјализму је, наравно, постојао систем националног рачуна.
У односу на данашњи начин обрачуна постоје одређене разлике – рачунао се друштвени производ који је нешто ужи показатељ у односу на бруто домаћи призвод (не обухвата тзв. „непроизводне услуге“), рачун је рађен по ценама из 1972. године (одустајање Сједињених Америчких Држава од златног стандарда).
По таквом рачуну, друштвени производ Социјалистичке Републике Србије крајем осамдесетих година прошлог века би био око 2000 долара по глави становника.
Упоређено помоћу берзанске цене злата у доларима, то би било око 18 000 долара по глави становника.
Рачуна се да је друштвени производ по глави становника данас у Србији реално за око 30% мањи него 1989. године.
Што је најгоре, за данашњи бруто домаћи производ можемо да захвалимо добрим делом трговини на велико и мало и поправци моторних возила (9,7%), информисању и комуникацијама (4,3%), пословању некретнинама (8,7%), државној управи и обавезном социјалном осигурању (3,8%), финансијским делатносима и осигурању (2,6%), административним и помоћним услужним делатностима (1,5%).
Више од 30% бруто домаћег производа чине делатности које се пре тридесет година, махом, не би нашле у националном рачуну.
Прерађивачка индустрија производи 16,1% бруто домаћег производа, а пољопривреда, шумарство и рибарство 7,9%, грађевинарство 4,3%, рударство 1,5%. Некако ми је овај део бруто домаћег производа дражи.
Никако не могу да разумем шта се то производи у пословању некретнинама па оно обезбеђује 8,7% бруто домаћег производа. Да ли би сваки Србин био сиромашнији за 8,7% када би се, неким чудом, обуставио рад агенција за промет некретнина? Да ли бисмо заиста тешко поднели изостанак прихода од закупа непокретности? Како је могуће да је бруто домаћи производ у овом сектору већи него у пољопривреди?
Гледано по географској расподели, бруто домаћи производ се врло неравномерно ствара у милој нам отаџбини. По глави становника он износи у Београдском региону 71,2% више него што је просек у целој земљи. Војводина је за 2% изнад просека што, зацело, треба да захвали Новом Саду и околини, док је Шумадија и Западна Србија за 32,5% испод просека, а Јужна и Источна Србија за 36,8% испод просечне вредности. Бруто домаћи производ у Београду је 2,7 пута већи него у Јужној и Источној Србији.
Сматрам да читаоци сами могу да одговоре на питање: „Које делатности доприносе високом нивоу бруто домаћег производа у Београду – трговина и послови с некретнинама или индустрија и пољопривреда?“.
У целини гледано, Србија је земља без озбиљне привреде и, још неповољније, без озбиљне идеје како да изгради националну привреду.
Описаним начином рада и понашања можемо да постанемо само оно што и сада јесмо – занемарљива чињеница на европској економској и политичкој мапи за коју ће се, пре или касније, поставити питање да ли уопште и треба да постоји као самостална држава.
А генерације којима припада и писац ових редова су училе да расту у богатој земљи…
