Novosti online

Конкуренција или зашто хлеб зависи од идеје

Протеклих десетак дана „Политикина“ рубрика Погледи је у знаку полемике о пожељности конкуренције. На једној страни је Зоран Ћирјаковић, који мисли да је више конкуренције непожељно, а на другој Љубомир Маџар и Борис Беговић, који мисле да је више конкуренције пожељно. Иако Ћирјаковић своја гледишта износи аматерски, што се види и по оном што тврди и по сталном мењању тема да би се избегло рашчишћавање појединих питања и забашурила природа спора, читаоци који на сајту „Политике“ коментаришу полемичке наступе све тројице листом су на његовој страни. Ћирјаковића подржава бар 80 одсто коментатора, уз остатак уздржаних и противника, док Маџара и Беговића више од 80 одсто куди и критикује, а нешто је неутралних и врло мало подршке.

Рекао бих нешто о предмету полемике и асиметрији симпатија у коментарима у односу на стручност.

Око пожељности конкуренције нема дилеме. Ако би у граду била само једна пекара (уз забрану довожења хлеба са стране), она би могла веома скупо да продаје хлеб врло лошег квалитета. Потрошачи не би имали много избора, морали би да скупо плаћају лош хлеб или да га сами месе. Сасвим је друга ситуација са квалитетом и ценом хлеба ако је покретање пекара слободно. Квалитет ће се осетно поправити, а цене пасти, док ће потрошачи уживати слободу избора. Не верујем да било ко, сем можда неки идеолошки намћор, што не мења општу слику, жели да живи у свету у коме има само једна једина допуштена пекара у граду. Надаље, ако профитирамо од тога што има више пекара, бензинских пумпи, болница, таксија и осталог, као дан је јасно да је свет конкуренције супериоран у односу на свет без или са мало конкуренције.

Ко нема довољно конкуренције у земљи, а то више може бити случај малих земаља, нека отвори границе, па ће је добити споља. Ту настаје други велики проблем. Како да се отворимо када ће услед тога добар део наше привреде пропасти? Зар и други не штите своју привреду? Око првог, тиме признајемо да нам је део привреде неконкурентан, лош, те да она може да ради само уз високе заштитне царине и помоћ државе. Другим речима, може да ради само ако потрошаче натерамо да путем царине и пореза плаћају много више цене за лоше домаће производе у односу на увозне, као што је било у прошлости. (Или ако пореске платише додатно опорезујемо, да бисмо имали средства за државну помоћ привреди.) Да тај модел ваља сви би га користили. А не користе га, јер огроман део светске привреде ради без државне заштите и помоћи, ако се изузме нека ниска царина, обично од три до шест одсто.

Зашто нам је добар део привреде лош, неконкурентан? Изгледа зато што смо развијали социјализам и неговали модел затворене привреде. Мала је утеха што је источно од нас био још затворенији модел, који је дао још лошије резултате. Док смо неговали социјализам и модел затворене трговачке државе, други у свету су правили производе. Зато сада с њима у трци слабо излазимо на крај, сем ретких индустрија софтвера, на пример. (Али она је рођена после одласка „љубичице беле“.) И никада нећемо научити да трчимо, ако се не будемо отварали конкуренцији.

Каже се, и други штите и помажу своју привреду, што не бисмо и ми? Јесте то некад било у моди, али ниво помоћи и заштите се смањио. Земље ЕУ 28 у просеку одвајају пола процента њихових БДП-а за државну помоћ привреди, и око 0,4 одсто пољопривреди, а Србија око три одсто привреди и скоро један проценат пољопривреди, дакле шест, односно два пута више од њих. Дакле, помажемо много више, а привреда је много лошија, бар већина ње. Ако бисмо помагали више, било би још горе. Све што смо помагали пропало је. Што смо више помагали више и брже је пропадало, сетите се Заставе, Вискозе, Прве петолетке, МИН, ИМР

Појединац у фирми не би имао мотив да озбиљно ради и иновира производни процес ако ће поред тога што узме на тржишту добити и обилну помоћ државе. Та три процента су новац свих нас и питам се што бисмо плаћали некога да ради ко не зна да ради. И коме ће требати све већа помоћ и заштита да би опстао. Толико о неким разлозима због којих су Маџар и Беговић у праву.

Сада о другој ствари, тј. о симпатијама коментатора који су листом на Ћирјаковићевој страни. Већина са становишта истине не значи ништа, али значи у културном или политичком смислу, јер прави преовлађујуће расположење. Ниједан проналазак, формула или нова идеја нису усвојени демократским гласањем. Али, и то је битно, владе и слике света се бирају гласањем, бар у демократији. Већина код нас криво гледа ствари, па тако и гласа. Зато имамо и погрешно постављен поредак и сумњив свет на власти. Србија је у погледу опште оријентације врло нахерена улево. А то значи колективизам, популизам и велику улогу државе у привреди. Већина неће чисте рачуне, већ прерасподеле и ренте, тј. хоће да живи на туђи рачун. Дакле, Србија је огромном већином за оно што даје лош поредак и лоше привредне резултате. Србија је за програм Путина, а не Маргарет Тачер. Колико се добро одлучила, толико се хлеба и најела.

Та фундаментално лоша оријентација огромне већине и популације и елите се не може брзо променити. Ако уопште може. Образованији и предузетнији одлазе, они други остају. Онда о хлебу у будућности закључите сами.

Професор економије из Београда

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh