Да ли сте чули за израз „замка средњег нивоа развијености”? Ради се о следећем: привредни раст земље на ниском нивоу развијености заснива се на инвестицијама, пре свега у физички капитал, док се раст земље на високом нивоу развијености заснива на иновацијама и расту продуктивности као њиховој последици. Стога, како сиромашна земља напредује и њена привреда расте, како достиже средњи ниво развијености, тако њен дотадашњи модел раста, онај заснован инвестицијама, више не функционише. Уколико се земља не прилагоди и не омогући успостављање новог модела привредног раста засниваног на иновацијама, почиње да стагнира и остаје заробљена на средњем нивоу развијености – попут Србије, чији је ниво бруто домаћег производа изражен у еврима још увек испод нивоа забележеног 2008. године.
Како се прелази са једног модела раста на други? Не постоји универзална истина у том погледу. Као одговор на то питање, група (врхунских) економиста развила је теоријски модел чији је налаз да конкуренција није увек добра. Према њима, на високим нивоима развијености, на којима се привредни раст заснива на иновацијама, конкуренција је пожељна, будући да конкурентски притисак ствара подстицаје за иновације – учесник на тржишту не може да преживи уколико не иновира. Насупрот томе, на ниским нивоима развијености, што значи у сиромашним земљама, конкуренција није (толико) пожељна, будући да конкурентски притисак елиминише високе приносе инвестиција, па тиме и подстицаје да се инвестира. Другим речима, потребно је пазити на инвеститоре, штитити их од конкуренције, неговати их и гајити, можда чак и субвенционисати. А све то не због самих инвеститора него због земље у целини.
Вероватно да се, макар делимично, на овим налазима заснивају или барем оправдавају политике високе царинске заштите, бриге о националним шампионима, државне помоћи и свега онога што омогућава политичарима у сиромашним земљама да отворе још један погон или барем да положе још један камен темељац. Знају, наравно, политичари шта раде, и тако све то чине само због рејтинга, а економски модели их превише не интересују. Но, проблем лежи у томе што новија емпиријска истраживања показују да конкуренција није штетна за привредни раст сиромашних земаља. Напротив, показало се да, што је виши ниво економских слобода, што је слободнија спољна трговина, што су мања ограничења конкуренције на домаћем тржишту, то су више стопе привредног раста. Није, дакле, конкуренција луксуз који себи могу да приуште богати, него је она неизоставни састојак пута ка богатству.
Објашњење овог емпиријског налаза релативно је једноставно. Конкуренција ствара подстицаје за ефикасност. Уколико је конкурентски притисак снажан, свако даје свој максимум, а успевају само они чији је максимум довољан. Због тога у условима конкуренције ефикасним стечајем нестају неефикасна предузећа, а производни фактори које су она „заробила” ослобађају се и могу се употребити на ефикасан начин. Још пре осам деценија један од економских нобеловаца јасно је изрекао свој суд: „Најслађи од свих монополских профита јесте – миран живот.” Конкуренција поткопава управо тај миран живот и омогућава привредни напредак.
Омогућава конкуренција и одговарајућу селекцију инвестиционих подухвата. Златна времена самоуправног социјализма, за којима многи жале, времена су у којима се јако много инвестирало, само што се заборавља какви су то инвестициони промашаји били, како је огромна већина тих фабрика пословала са губицима, чак и у условима строге контроле спољне трговине и веома ограниченог увоза. Они који жале за временима у којима је „Србија нешто производила” (мисле на индустријске производе) заборављају колико су ти производи били (не)конкурентни.
И какав је данас однос већине у Србији према конкуренцији? Велика већина тражи неку заштиту, на једном или на другом тржишту. Тражи неки специјални статус. Тражи миран живот, онај горе описан. Да се забрани или бар ограничи увоз, да се додељују дозволе (оне које можемо да прибавимо), да не могу неки нови да се баве оним чиме се ми већ бавимо или да, на пример, за напредовање у академској каријери, не морамо да објављујемо у светским већ у домаћим часописима.
Може и тако. Само нам се онда смеши замка не средњег, него ниског нивоа развијености. И не треба да се чудимо како изгледа земља у којој живимо, како изгледају наши животи, на које се, што се материјалног богатства тиче, стално жалимо. За велику већину, то су врло мирни животи.
Професор Правног факултета Универзитета у Београду
