После напорних квалификација за Светско првенство у кошарци, долази време гламура до почетка шампионата (31. август – 15. септембар) у Кини, који би – како сви очекују – требало да постави нове стандарде када је реч о најзначајнијем догађају у организацији Светске кошаркашке федерације (Фиба). Она се није прославила са неким својим новинама („прозори” – термини, за квалификације) али постоје неке ствари којима ће сигурно импресионирати многе. Једна од њих је нови пехар за првака света на коме би Фиби могли да позавиде и најбогатији египатски фараони. Тим пре што је његов изглед остао у духу египатске традиције, само што је сада већи, привлачнији и први пут – малтене у целости од чистог злата. Кад већ нема новчаних премија за светске шампионе, да макар на победничком постољу пригрле суво злато…

Нови пехар, представљен пре две године, моћи ће да се види и на жребу у Шенџену, 16. марта, који ће водити легенда Лејкерса и НБА лиге Коби Брајант. Пехар је висок 60 центиметара и један је од највиших у светском спорту. Виши је за 13 центиметара од претходног који је шпански краљ Фелипе предао капитену америчке репрезентације Џејмсу Хардену пре пет година у Мадриду, после финала САД – Србија 129:92.

Египатски бели лотос, из кога је према веровању старих Египћана настао бог сунца Ра, био је у старту инспирација за изглед пехара намењеног најбољој репрезентацији света. О томе је својевремено причао за „Политику” почасни генерални секретар Фибе Борислав Станковић:

– Први генерални секретар Фибе Вилијам Џонс дошао је на ту идеју док је био у Египту 1964. године, а кад су наши кошаркаши први пут освојили почетну верзију тог пехара, у Љубљани 1970. године, уручио им га је један Египћанин – Абдел Монејм Вахби, тадашњи председник Фибе.

Иако се светски шампионати играју од 1950, Фиба је трофеј увела тек за „Мундобаскет 1967.” у Монтевидеу, када је Совјетски Савез био први а наша репрезентација друга. На прва четири првенства није било пехара из простог разлога јер није било пара за то. Фиба је још била аматерска организација. Џонс је пре Другог светског рата волонтирао на челу Фибе, а почетком педесетих година прошлог века почео је да ради за плату (половину су обезбеђивале уплате националних савеза из Европе). Централни борд Фибе је 1950. установио Нејсмитов трофеј (Канађанин Џејмс Нејсмит измислио је кошарку 1891) али није отишао даље од тога…

Александар Ђорђевић као капитен репрезентације на СП 1998. у Атини са старом верзијом пехара (Фото: КС Србије)

Фиба је тек 1964. основала Фонд за пехар и за годину дана захваљујући донацијама националних савеза скупила је 1.000 долара. Довољно да се наручи израда и остало је само да се осмисли изглед пехара. Џонс је хтео да то буде нешто јединствено. За време Панарапских игара у Египту 1965, док је обилазио Луксор и Карнак са чувеном секретарицом Фибе Урсулом Франк и египатским уметником Абделом Азимом Ашријем, синула му је идеја оног тренутка кад је на врху древног стуба угледао камени цвет белог лотоса. Ашри је био задужен за дизајн. Убрзо је направљен трофеј од злата, назван по Нејсмиту чије презиме је у основи исписано на арапском, латинском, кинеском и египатским хијероглифима. Оригинални пехар се налази иза непробојног стакла у Кући славних у Спрингфилду (ту где је Нејсмит измислио кошарку 1891), на универзитету на којем је дипломирао и Вилијам Џонс. Док се шампионима света додељују сребрне копије.

У време док је Бора Станковић водио Фибу (1976–2002) направљен је нови, мало већи пехар, оплемењен полудрагим камењем, али је задржана стара идеја. Направио га је немачки златар Гинтер Шебел. Основа је од шпанског ружичастог гранита, врх има обим 21 центиметар, а основа 47 центиметара. Тежак је око девет килограма. На средини је обавијен ротирајућим прстеном на којем се налази десет поља где је са по два представљен сваки од пет континената, са полудрагим камењем које одговара бојама на олимпијским круговима: плави топаз (Европа), црвени гарнет (Америка), жути цитрин (Азија), црни оникс (Африка) и зелени хрисопраз (Океанија).

Наш национални тим је први освојио нови пехар 1998. у Атини (Југославија – Русија 64:62), када га је Александар Ђорђевић (данашњи селектор) примио из руку председника Међународног олимпијског комитета Хуана Антонија Самарана. Четири године касније у Индијанаполису, након једног од највећих преокрета у историји мундобаскета (Југославија – Аргентина 84:77), тадашњи одлазећи председник Фибе Абдула Сеје Моро предао је трофеј нашем капитену и јунаку финала Дејану Бодироги.

На новом пехару, за који ће се 32 репрезентације борити крајем лета у осам кинеских градова, наћи ће се први пут исписана имена свих шампиона и година шампионата (наша репрезентација и америчка рекордери су са по пет титула на досадашњих 17 мундобаскета), али и оригинално име Фибе (Federation Internationale de Basketball Amateur) на златном прстену и око постоља пехара. Аматеризам и злато заједно, као одраз два доба Фибе, скромних почетака и садашњости, наслоњене на НБА, моћно тржиште Кине и Олимпијске игре (од којих стиже позамашни део колача од ТВ права, захваљујући појави НБА играча, чему је кључно допринео Бора Станковић).

Знајући темперамент нашег селектора Ђорђевића, који увек иде на злато, не сумњамо да ће учинити све да са својим сарадницима и играчима поново подигне пехар првака света, овог пута као тренер. Ма колико то изгледало као немогућа мисија после два убедљива пораза у финалима од селекције САД.

Они су дизали „Нејсмитов пехар” у дресу наше репрезентације

1970, Љубљана Иво Данеу

1978, Манила Крешимир Ћосић

1990, Буенос Ајрес Дражен Петровић

1998, Атина Александар Ђорђевић

2002, Индијанаполис Дејан Бодирога