Ако између политичког Београда и Подгорице влада платонски анимозитет, па се силни дешифранти питају да ли Вучић и Мило могу да седе заједно, а да судија ниједном од њих не свира три секунде у рекету, финале АБА лиге у кошарци се одвија као да играчи Звезде и Будућности, уместо лоптом, играју бомбом кашикаром. Срећом, бомба је лажна, али призори на трибинама у Београду, а нарочито под Морачом, скандалозно су стварни.
Ако је млади Амар Нухоџић, син министра унутрашњих послова Црне Горе, истрчао на паркет и пљувао играче Звезде приликом уласка у дворану, а потом се вратио у први или други ред, да настави да се бави описом физичког изгледа чланова управе београдског клуба, с покушајем да играчима промени и национално порекло, поредећи их с браћом чергарима, значи ли то да је отворени хулиганизам захватио и припаднике црногорског естаблишмента? Биће да јесте, јер је још један син припадника моћне владајуће структуре, гле чуда, из безбедносног апарата, третирао навијача Звезде као врећу.
Наиме, наследник бившег шефа тајних операција Агенције за националну безбедност Зорана Лазовића истрчао је на паркет како би једног начетог Београђанина песницама потапшао по леђима. Црногорски медији тврде да се Лазовић вратио у службу обогаћен, не наводећи да ли је реч о животном искуству или капиталу. Политички оживљен, Лазовић старији на партијским конвенцијама ДПС-а стоји необично близу Мила Ђукановића.
Није отуда чудо што су Београђани у последње две четвртине једва чекали да се заврши утакмица, иако у пре тога водили с 12 разлике. У регионалној лиги је некада паметније сачувати главу на раменима, него обезглављен, а с титулом, доћи кући. Јер постјугословенски спортски и политички циркус треба да се настави, како би два ока у глави и даље остала разрока.
Нема доказа да је творац југословенске кошарке професор Александар Николић био верник, али би се свакако прекрстио, посматрајући прве две утакмице финала у Београду и подгоричке вечери. У некадашњем „Пиониру”, који сада носи Николићево име, навијачи Звезде с нарочитим ентузијазмом су вређали како кошаркаше Будућности, тако и председника Црне Горе. Управо је Мило, схватајући да се идеја о независности Монтенегра не решава само у амбасадама, већ и на паркету, створио снажан кошаркашки тим, пошто је пустио последњу сузу за Слобом, Његошем и Амфилохијем.
Схватајући спорт као продужену руку политике, знао је да се бирачко тело мобилише на трибинама, а не на универзитетима уметности. Ко ће долазити на утакмице и подгревати националне страсти, гледајући јаде! Зато у екипи ђетића играју шест Американаца и један Грузијац који могу да се супротставе Звезди и Партизану, као симболима српске кошаркашке владајуће гарнитуре, спортског наследника југословенског баскеташког империјализма.
Играчи Будућности и чланови управе у прве две утакмице у Београду осећали су се с правом као да ће их навијачи Звезде појести, па не чуди зашто су демолирани с толиком разликом и осећајем да је боље да се врате на неки од ратних бродова Шесте флоте, него да с посттрауматским синдромом дрхте на плажи.
Зато је најважније да, ма ко освоји АБА лигу, а ваљда ће Звезда, све главе и екстремитети играча и публике остану неоштећени. Али остаје горак укус да су хулигани прешли у резервни састав, као територијална одбрана и цивилна заштита републичких квазидемократских режима.
Постају аниматори транзиције, који се активирају према потреби. Забављају народ у мегаиграоницама, односно на великим утакмицама, док маторци из сенке, власници друштвеног богатства које се волшебно прелило у њихове џепове, испијају виски, чекајући да дечицу одведу на неку другу трибину.
Отуда толика збуњеност нормалног света који никако не може да схвати како је могуће да хулигани заправо функционишу као ратничке корпорације, с јасном хијерархијском структуром. Од војника, до генерала.
Било је, додуше, перверзне дозе романтике у таквом, пројектованом паранормалном свету, када је један од првих идеолога гробара, цвикераш Пампи, сматран за Троцког српског хулиганизма, давно заробио вођу навијача Динама у возу за Шид, извесног Бубу Луђака. Одвео га је на гроб легендарног центарфора Драгана Манцеа, везао га за дрво и терао га да пева партизанове песме. Када је наишла Манцеова мајка, хулигани су се разбежали.
Нема неке нарочите филозофије, која се углавном маскира социолошким истраживањима о настанку насиља на трибинама, које се, потом, преселило, како би рекли неталентовани скрибомани, у све поре нашег друштва. Завереници у одајама домаћих и страних служби, издавши путне налоге, спровели су план о стварању нове касте, с намером да дестабилизују земљу и унесу страх и насиље као основно стање страшних дана и тек нешто језивих ноћи. Кад не обилазе рестлове бивше црвене државе, хулигани се баве сами собом. Не тако што организују округле столове, већ тако што лупају столове о главе једни другима!
Крвавих глава, подсећају ме како су чедно изгледале некадашње трибине, од Београда и Загреба, до Загреба и Сплита. Врхунац делинквенције догађао се када су очеви, стричеви или ујке, у бесу, викали да „судија нема пишу”. Потом би своју децу водили кући, на недељни ручак.
С таквим десперадосима у оделима није се могао изазвати крвави грађански рат, нити се могла одржавати атмосфера страха. За такав пројекат биле су потребне паравојске састављене од стотину хиљада бесних дечака. Они су порасли, а ми се осећамо беспомоћно, као деца.
