На питања да ли сматрају да би држава требало да наплаћује већи порез богатима и да ли би требало да интервенише како би неједнакости у друштву биле мање, те да ли би незaпослени требало да добијају већу помоћ од државе, а да она гарантује минималан животни стандард, огромна већина грађана Србије одговара потврдно. Без обзира на остваривост, ове и сличне тврдње прихватљиве су за девет од десет грађана, а тек сваки десети се с њима не слаже.
Наведена визија друштва типична је за социјалистичку идеологију која инспирише социјалдемократске странке. Није ли парадоксално да у Србији у којој, не од јуче, доминирају социјалистичке идеје, социјалдемократске партије готово да и не постоје, а оне које су активне немају битнији утицај, нити значајнију подршку грађана?
Да би се разумео овај парадокс потребно га је сместити у шири контекст који je обликован глобализацијом која, као битан елеменат, подразумева доминацију транснационалних корпорација и финансијског капитала у привредним активностима широм света. Подаци о приходима сведоче о њиховој огромној економској снази. Примера ради, од сто највећих светских економских јединица, седамдесет су корпорације, а свега тридесет државе. Другим речима, кључне економске одлуке кроје се по мери корпорација које усмеравају технолошки развој и дају темпо иновацијама. Штавише, судбина локалних компанија у значајној мери зависи од сарадње са ТНК.
Логика пословања ТНК је готово у потпуности супротна логици коју сугеришу социјалистичком идеологијом надахнути захтеви. Чак и велики државник какав је био Митеран, који је током своје владавине остварио значајне социјалне реформе, пред крај мандата је морао, под притиском претње од одласка капитала из Француске, да прихвати неминовност његове логике. Социјалистичке идеје и социјалдемократске партије имале су значајан утицај до почетка деведесетих година прошлог века, односно у време док су економије још увек биле претежно национално организоване. Пред изазовом економске глобализације посрнуле су и социјалистичке државе, а социјалдемократске странке у капиталистичким земљама морале су битно да модификују своју политику да би уопште опстале на политичкој сцени.
Тако су Блер у Британији, Шредер у Немачкој, а касније и Оланд у Француској били принуђени да воде суштински неолибералну политику под социјалдемократским идеолошким плаштом. Последице тог неминовног идеолошког компромиса осећају се и данас у разочараности социјалистички надахнутих бирача који су се окренули другим, често десним политичким опцијама које се радикалније опиру глобализацији.
Какве све то има везе са Србијом? Историјски гледано, инсистирање СПС током деведесетих на социјалистичком моделу управљања економијом, условило је – уз геостратешке чиниоце, не само слом те партије него и читаве земље упркос огромној подршци коју је та странка уживала. Поједине фракције у Демократској странци – која је доминирала политичком сценом током прве половине овога века покушавале су да легитимишу ту странку као социјалдемократску. Међутим, кључни економски и политички потези само су делимично, на нивоу појединачних гестова, одговарали принципима социјалне правде, кензијанске економије, прерасподели богатства у корист нижих слојева, истицању солидарности и примату заједничких над приватним интересима, што су најбитније одлике социјалдемократије.
Оно што су грађани жељни социјалне правде видели у овим социјалистичком идеологијом надахнутим политичким предузеђима била је, као у осталим европским земљама, с једне стране, немоћ да се одупре глобализацији, а са друге стране, лицемерје које је, упркос реторици, суштински промовисало неолибералну економску глобализацију.
Не чуди отуд да је један скорашњи покушај, инспирисан Ципрасовим политичким успехом, анимирао тек сваког стотог бирача у Србији. Они који имају новац, неће га дати странкама које имају за циљ стварну прерасподелу њиховог богатства. Али чак и када дођу на власт, национално организоване социјалдемократске странке не могу да се одупру утицају транснационалног капитала. Укратко, у време глобализације избор пред којим се налазе националне социјалдемократске партије је или немоћ или лицемерје.
Из тог разлога, захтеви за социјалном правдом данас ће пре водити у десни радикализам него у социјалдемократију. Истински социјалдемократски програм, колико год то утопијски звучало, може бити само космополитски. Другим речима, будућност социјалдемократије је или космополитски социјализам или национал-социјализам.
Професор на Филозофском факултету у Београд
Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста
