У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 6. јануара 1929. године десили су се крупни политички догађаји који су умногоме одредили њену судбину. Тога дана краљ Александар Први Карађорђевић укинуо је устав, распустио парламент, забранио рад политичких странака и синдиката и завео личну власт. Тако је, пре тачно деведесет година почела шестојануарска диктатура која је формално трајала до 3. септембра 1931. године, односно до доношења Октроисаног устава, а суштински до 9. октобра 1934, када је краљ Александар убијен приликом посете Марсељу. Како је до ње дошло?
Краљевина СХС, чија је стогодишњица оснивања недавно обележена, према Видовданском уставу (усвојеном 28. јуна 1921) требало је да буде модерна парламентарна монархија с династијом Карађорђевић на челу. Али, још од првих година постојања ова држава суочила се с бројним тешкоћама: владала је економска криза, аграрна реформа није била до краја спроведена, а парламентарни живот потресале су честе кризе, смене влада и афере.
Посебну тежину парламентарним сукобима давала је чињеница да су они углавном вођени на националној основи, односно да су у њеном средишту била неслагања око будућег уређења земље. Наиме, према Видовданском уставу Краљевина СХС била је организована на централистичком принципу, без унутрашњих граница или аутономија. Тај концепт подржавале су „српске” странке – Народна радикална и Демократска странка (мада је за њу гласали и припадници других нација), али и Словеначка људска странка, Југословенска муслиманска организација и неколики мањих странака.
С друге стране, Хрватска сељачка странка, за коју је гласао највећи број Хрвата, залагала се да унутар Краљевине СХС Хрватска добије висок степен самосталности, а за децентрализацију државе (додуше нешто умеренију) залагала се и Самостална демократска странка Светозара Прибићевића. Сукоби и увреде на националној основи кулминирали су на заседању Народне скупштине, одржаном 20. јуна 1928, када је усред бурне скупштинске расправе Пуниша Рачић, посланик Народне радикалне странке, у афекту из пиштоља убио Павла Радића и Ђуру Басаричека, посланике ХСС-а, и тешко ранио Стјепана Радића, вођу ове странке, који је од последица рањавања умро августа исте године. То је довело до немира и демонстрација у Хрватској, али и до стварања сељачко-демократске коалиције у парламенту, тако да се после овог догађаја Народна скупштина више није састајала.
Комунистичка партија је на првим изборима, одржаним у Краљевини СХС, била трећа по броју гласова, али је после Обзнане и убиства министра Милорада Драшковића њен рад забрањен, па је она прешла у илегалу. На Четвртом конгресу КПЈ, одржаном од 6. до 12. новембра 1928. у Дрездену, руководство је позвало чланство на устанак, уз признавање права свим југословенским народима на самоопредељење.
Ни спољне околности нису биле наклоњене младој краљевини. У Италији су на власти били фашисти, који су се залагали за ревизију поретка створеног после Првог светског рата, уз отворене аспирације према деловима Краљевине СХС, а ревизионистичке тенденције, у нешто мањој мери, осећале су се и у Аустрији, Мађарској и Бугарској. Поједини кругови у овим државама су у слабљењу и евентуалном распаду Краљевине СХС видели прилику за остваривање својих интереса. Све те опасности и тешкоће, уз још раније испољену склоност према аутократским методама владавине навеле су краља Александра да после дужег размишљања, али и добијања прећутне сагласности појединих држава, пре свих Француске, која је била стуб послератног уређења Европе – заведе диктатуру.
Осим што је укинуо устав и распустио скупштину, краљ је забранио деловање политичких странака и синдиката, као и истицање националних симбола и амблема, а уведена је и цензура штампе. Краљ је био једини носилац власти, која је била неограничена, што се види и из Закона о краљевој власти, чије чланове је пренела и „Политика”.
Краљу је била потчињена и нова влада, на чијем се челу налазио армијски генерал Петар Живковић. Она је имала 13 ресора, а међу министрима су, поред Срба, били и представници Словенаца и Хрвата. Створен је и Суд за заштиту државе, који је деловао при Касационом суду у Београду, а основане су и нове организације, попут Народне одбране, Југословенске акције, Соко Краљевине Југославије…
За време диктатуре, у циљу јачања државе, као никада пре ни после ње вођена је политика „интегралног југословенства”. Истицана је теза да су Срби, Хрвати и Словенци један „троимени народ”, за шта су тражени и докази из прошлости, а једна од омиљених парола била је „брат је мио, које вере био”. У складу с таквом политиком, Краљевина СХС је 3. октобра 1929. преименована у Краљевину Југославију и под тим именом остала до Другог светског рата.
Шестојануарска диктатура је укинута септембра 1931, доношењем Октроисаног устава, после чега су одржани избори на којима је учествовала само једна странка – Југословенска радничко-сељачка демократија. О овом периоду наше прошлости историчари данас имају различите ставове. Мада је јасно да није остварила циљ јер није на дуже стазе решила национално питање, нити отклонила економске тешкоће, а за последицу је имала гушење демократских слобода, ипак је јасно да је један од главних мотива за њено увођење била жеља да се очува држава и спречи њен распад. Да је јака Југославија сметала свима који су желели ревизију послератног поретка у Европи говори и чињеница да је краљ Александар убијен 9. октобра 1934, приликом посете Француској, као једна од првих жртава надолазећег фашизма у Европи.
