Од нашег дописника

Сарајево – Дођу као туристи, оду као земљопоседници. Такав преображај у последњих неколико година доживљава велики број оних који у Босну и Херцеговину долазе из арапског света. Земљу углавном купују у околини Сарајева, где граде велика луксузна стамбена насеља, хотеле и друге туристичке објекте.

Само неколико издвојених таквих пројеката најбоље илуструју вредност арапских улагања и њихове размере. Примера ради, у сарајевском приградском насељу Пољине, новцем из Саудијске Арабије тренутно се гради комплекс од око 200 луксузних вила, десетак зграда са око 250 станова, вртићем, базеном, спортским теренима, спа-центром. Улагач је фирма „Шад инвест” у власништву „Ал Шиди групе” која је у Сарајеву већ подигла тржни центар и хотел.

Кувајтски инвеститор свечано је пре пола године отворио туристичко насеље Осеник, у општини Хаџићи (тридесетак километара од Сарајева), са 160 кућа распоређених око вештачког језера. Наредних месеци на падинама Бјелашнице, на подручју општине Трново, треба да почне изградња туристичког града Бурој озон, чија је укупна вредност 2,3 милијарде евра. Сума коју фирма из Дубаија намерава да уложи у следећих девет година, како је речено, највећа је послератна појединачна страна инвестиција у БиХ. Tолико је велика да је у овдашњој јавности изазвала неверицу.

За разлику од компанија које купују веће површине земље, појединци из арапског света пазаре куће и мање плацеве, претежно на Илиџи где су продавци углавном Срби који од рата не живе ту. Да ово сарајевско насеље постаје својеврсна арапска четврт сведоче и јеловници у ресторанима написани на арапском.

Колико је, међутим, босанске земље досад отишло у руке Арапима, нико не може да пружи тачну процену јер је не купују као појединци, тј. физичка лица, него преко фирми које региструју у БиХ. Закон је такав да странцима не дозвољава да буду власници земље, али су они пронашли „рупу” у закону па до капитала долазе оснивањем фирми. Према подацима објављиваним у медијима само на име држављана Кувајта регистровано је више од 200 фирми. Многе од њих често и нису активне, већ служе као параван за добијање дозволе боравка и куповину некретнина. Због тога се са резервом мора узети и званичан податак да земље Залива појединачно нису међу првих 12 страних улагача у БиХ.

Разлог због којег је БиХ постала толико примамљива арапским бизнисменима лежи како у јефтиној земљи и радној снази, тако и у чињеници да је реч о претежно муслиманској земљи. Лондонски магазин „Економист” оценио је недавно да је БиХ нарочито привлачна арапској средњој класи која себи не може да приушти престижне европске адресе попут Лондона или Женеве. Без обзира на то што странци не граде производне погоне, већ првенствено туристичке и стамбене објекте, локално становништво, погођено великом незапосленошћу и сиромаштвом, у њиховој изградњи види прилику за запошљавање. Међутим, „Економист” напомиње да су грађани БиХ истовремено и одушевљени и узнемирени због доласка Арапа:

„Инвестиције су добродошле, али се грађани плаше да би им Арапи могли са собом донети ригорозније интерпретације ислама, као што су то арапске хуманитарне организације радиле у протеклих 20 година”, пише овај угледни магазин.

И док поједини арапски бизнисмени тврде да улагање новца баш у БиХ нема никакве везе ни са религијом ни са националношћу, већ је то само добра пословна прилика, јавност, пре свега она грађанске оријентације, пита се хоће ли њихов масовни долазак променити начин живота, обичаје, увести строжа верска правила. Мишљења су опречна: од оних који сматрају да ће пре домаћи променити странце, уместо обрнуто, до других који упозоравају да последица масовне куповине земље може да доведе до тога да ће можда једног дана у локалним структурама власти одлучивати већински власник земље и да би то могли да буду управо Арапи. Осим тога, код српског дела становништва нови долазак Арапа изазива негативне асоцијације и сећања на ратни период када су се добровољци из држава Персијског залива борили на страни овдашњих муслимана.

Бојазан да ће са арапским капиталом у БиХ стићи и верски утицаји нетипични за локалне муслимане постаје израженија када се имају у виду незванични подаци да је арапским новцем, углавном оним из Саудијске Арабије, финансирана изградња или обнова више од 150 џамија широм земље. О негативном арапском духовном утицају недавно је говорила Јасна Шамић, књижевница и доктор оријенталистике, која дуги низ година живи на релацији Сарајево–Париз.

„Само ограничени ум може се радовати што Саудијска Арабија купује, а тиме и окупира Босну уз добродошлицу власти. Чак и ако немају намеру да шире свој најгори облик ислама, а имају, они ће сигурно ширити свој менталитет у којем преовладава мачизам, шириће свој тоталитаризам и идеологију по којој жена не вреди ни пустињске камиле. Саудијци не граде болнице и фабрике, него само џамије у које постављају имаме филоване њиховим исламом”, казала је Јасна Шамић у интервјуу сарајевском недељнику „Дани”.

Да није усамљена у оваквим тврдњама, показују информације до којих је својевремено дошла сарајевска Федерална телевизија, која је објавила да унутар Исламске заједнице постоје људи који држе предавања окупљенима у непризнатим заједницама муслимана у БиХ, наводећи да је реч већином о професорима школованим у Саудијској Арабији.

Поводом таласа незадовољства који је код дела Бошњака изазвала забрана ношења верских обележја (укључујући и хиџаб) у судовима, Јасна Шамић је приметила да данашњи начин ношења мараме није босанска традиција, већ да је „оваква марама симбол једног новог типа ислама увезеног у Босну директно из Саудијске Арабије, њиховим новцем”. Према њеној оцени, сарајевске улице са све присутнијим никабима (вео са прорезом за очи који покрива лице и главу жене), све мање личе на европски град какав је, каже, некада био, а све више на „примитивну провинцију” и „далеку саудијску затуцану забит”.

Да су се након рата међу Сарајлијама појавила нова правила одевања, понашања и начина поздрављања, примећује и књижевница Ферида Дураковић у књизи колумни чији је одломак објавио портал Слободна Босна. Те промене она повезује са страним утицајем: „Чинило се као да су некакви бренд ’њу профешн’ муслимани из великих даљина стигли у БиХ да преправе и преваспитају босанске муслимане.”

Иако последице арапског утицаја у свакодневном животу није лако уочити, сви који су се у главном граду БиХ затекли у време новогодишњих празника, могли су да запазе, на пример, да ни у једном од два велика шопинг центра изграђена арапским новцем није било новогодишње јелке. Божићно дрвце, како Хрвати зову јелку, красило је једино хол тржног центра који је подигла америчка фирма.