Публика има жељу да се увек изнова враћа „Лабудовом језеру” П. И. Чајковског. То бих поредио са потребом да одете у Лувр како бисте више пута видели Мона Лизу. У томе је чаролија праве уметности, каже Константин Костјуков, директор Балета Народног позоришта у Београду, уочи премијере „Лабудовог језера”, планиране за вечерас у 19.30 часова у престоничком националном театру, током обележавања 150-годишњице његовог постојања, коју он потписује као редитељ и кореограф. Репризе ће бити одржане 8. и 18. јуна.
– Играо сам некада више верзија „Лабудовог језера”, са различитим ансамблима, широм света и свако позориште је имало своју варијанту. Научио сам захваљујући њима много, притом професионално добро познајем класични балет, што је сасвим довољно да поставим на београдску сцену баш класичну верзију овог чувеног дела, шесту у историји нашег театра. Биће то оригинално „Лабудово језеро”, онакво какво су створили Маријус Петипа и Лав Иванов некада, крајем 19. века у Маријинском театру у Санкт Петербургу. Овај комад је суштина белог балета, а сваки театар мора да га има на репертоару, не само зато што је захтеван за женски ансамбл, чак више него за мушки, већ зато што је данас постао химна класичног балета – додаје наш саговорник.
Иза Костјукова је значајна каријера првака балета Народног позоришта у Београду, али и бројна гостовања по свету, са Театром Шевченко из Кијева, где је направио прве важне кораке. Одиграо је све битне роле класичног репертоара и освајао значајне награде.
– Најлепши у „Лабудовом језеру” је други чин, и ту се некада заиста догодила права револуција у време Лава Иванова и Маријуса Петипа, јер су донели на сцену нови покрет, који је другачији и дочарава лабуда. То је дало могућност за другачије интерпретације главних балерина. Најтеже је баш то што је и најлепше, постићи ту виртуозност, потом захтевна је и партнерска игра, дуети, а највећи задатак имају бели и црни лабуд. Много је балерина играло ове роле, али можда бих издвојио баш Ану Павлову и Мају Плисецку. Код нас ће ову представу носити млада екипа. Одилију и Одету играће Татјана Татић, принц Зигфрид биће Игор Пастор, а гроф Ротбарт Јовица Бегојев за премијеру. Наравно, у главним улогама наступаће и Бојана Жегарац и Јован Веселиновић, а зли Геније је задатак Дејана Коларова и Милоша Марјана. Они су солисти са великим искуством. Оркестром управља маестро Ђорђе Павловић – истиче Костјуков и додаје да верује у свој ансамбл.
За ово ремек-дело класичне балетске уметности костиме и сценографију потписао је италијански модни дизајнер Ренато Балестра. Његови костими су нам познати из опере „Пепељуга” која је у своје време била гледана на карту више. Наш саговорник о сарадњи са чувеним Италијаном додаје:
– Ренато Балестра је истински унео иновације у целу ову причу и изразио жељу да ово „Лабудово језеро” визуелно буде другачије од других. Костими, којих има око 200, су различити, сцена такође. Балестра је унео читав спектар боја, све је као дуга. Он је желео да визуелно чувена балетска прича изгледа као у некој бајци, без освртања на историјски тренутак. И зашто да не? Мора се нешто ново унети. Па и у кореографији сам поштовао оригинал неких 50 одсто, остало је мој печат и то је савременији елемент који уносим, јер живимо у данашњем тренутку. Желим да подсетим да ће следеће сезоне у нашем „Лабудовом језеру” играти и Сергеј Полуњин, како је недавно обећао, а и прваци Бољшој театра.
Константин Костјуков живи у Београду 28 година, а на функцији директора балета Народног позоришта је, када се све сабере, 14 година. Први пут је управљао националним балетским ансамблом од 2004. па до 2011, а потом од 2012. до данас. Најављујући нам да ће се уз славне госте „Лабудово језеро” играти следеће сезоне и у „Сава центру”, као директор балета је рекао :
– Нажалост, наше позориште и сцена су веома мали и зато помињем „Сава центар”. Нама је потребно да се изгради зграда нове опере. Док сам активно играо веома сам се мучио, морао сам да скачем у пола скока, да не правим дијагонале како не бих порушио кулисе, ми играчи смо се плашили за своје ноге. Потом, оркестарски отвор је такође тесан за музичаре. Београду недостаје зграда опере са техничким захтевима новог доба, док је Народно позориште грађено за драму, и његова сцена има предивну дубину, али нема ширину. Надам се модерној опери овде на Тргу, на месту „Стакленца”. Не знам да ли наш буџет то дозвољава, а можда би нам помогли и пријатељи из иностранства.
С обзиром на то да проблема у свету балетске уметности увек има, наш саговорник нам је навео први, а то је радни стаж играча и одлазак у пензију.
– Наше колеге у Македонији су тај проблем решиле тако што су вратиле закон по ком играчи могу да наступају активно до 45. године. А по нашем закону и до 65. године. Заправо, они могу да оду у пензију са 50. година, али не желе, јер тако губе плату која је већа од пензије. Остају у сталном радном односу и тако је немогуће запослити младе, који у ствари играју главне улоге. Они су хонорарци, иако носе репертоар и у време летње паузе нису плаћени. У ствари, наше балетске звезде играју за хонорар, а прваци не играју, али добијају плате. С тим се тешко борим, идем на све стране не бих ли то решио. Имамо сада лепу сарадњу са премијерком Аном Брнабић, која разуме проблем и хоће да помогне, а направљени су помаци да се младим звездама олакша положај. Премијерка је омогућила да може известан број младих звезда да се запосли, али пре свега треба закон променити.
