Већ први сусрет са Ираном после слетања на огромни Аеродром „Ајатоли Хомеини”, пун је снажних утисака. Часовнике померамо уназад два и по сата и минибусом улазимо на ауто-пут са три траке у једном правцу, који води ка Техерану. Вожња до града траје дуже од пола сата, а на ауто-путу су аутомобили само у светлим бојама од националног „кадро” са логом коња, домаћих „пежоа”, „реноа”, луксузних „кореанаца”, „јапанаца”.

Техеран је индустријски центар и град са најразвијенијом путном мрежом ауто-путева у западној Азији. Примећујем да се у три траке у једном правцу угурало по пет аутомобила. Сви журе. Много је мотоцикала. Када смо ушли у центар града, уплашио сам се како ћу прећи улицу, јер нико не поштује саобраћајну сигнализацију. Водич ми је дао савет да користим метро: поуздан је и јефтин.

Луксузни Бели двор

Од водича сазнајемо да град има 37 цркава, 29 синагога и пет зороастријских храмова ватре и пуно музеја. План града и туристичке проспекте добијамо на рецепцији хотела. Ваља прво променити новац: у мењачници мењамо неколико десетина евра у ријале, јер се курс стално мења у корист евра, а све новчанице су са ликом ајатолаха Хомеинија. У Ирану важе две валуте, сви рачунају у томанима, а плаћају у ријалима.

Прво одредиште нам је Царска палата „Садабад”, до које стижемо метроом, а карта је јако јефтина. Техеран има пет метро линија, са посебним вагонима за жене које не желе да се возе са мушкарцима. Палата је резиденција свргнутог шаха Резе Пахлавија. Око ње су луксузне виле, паркирани најмодернији аутомобили, двоседи…Ово је, заправо, техеранско Дедиње, где станују индустријалци, банкари, трговци, владајућа елита.

Око Царске палате је велика ограда са тешком капијом од кованог гвожђа. Карта за улазак кошта неколико евра. Комплекс се налази на површини од 110 хектара, са прелепим вртовима, егзотичним дрвећем, скулптурама на отвореном… Смештена је на надморској висини на 1.800 метара. Ваздух у комплексу је чист у односу на град који је на мањој надморској висини. Постојала је прича да је шах из летње резиденције увек гледао са висине своје поданике који су се гушили у техеранском смогу.

Бели двор је била најлуксузнија летња резиденција шаха, грађена од 1932. до 1937. Данас у њој посетиоци гледају сервисе из Француске и параване од најскупљег материјала. Након свргавања династије Резе Пахлавија, техеранска сиротиња је 1979. доведена да види Царски комплекс и раскош. Испред Белога двора налазио се споменик свргнутом шаху у војничкој униформи са чизмама високих сара. Од споменика су остале чизме, високе скоро два метра.

Ништа мање велелепна није ни Зелена палата, у којој на улазу посетиоци добијају заштитне, пластичне навлаке за обућу, јер је здање покривено најскупљим ћилимима. На зидовима су скупоцена огледала и намештај. Свуда су камере и обезбеђење. Забрањено је фотографисање.

Комплекс се обилази пешице или електричним аутомобилом, а међу посетиоцима је много ђака на екскурзији, породица са децом и младих. Туристи обилазе и Музеј оружја, докумената, царских поклона, лепих уметности…У кафетерији наручујем ирански сладолед бастани од млека и ваниле: укус је диван, а цена порције смешно мала.

По повратку метроом у град, дивим се највећој метро станици у овом делу Азије „Шар ел Афтаб”, три пута већој од просечних техеранских станица. Ту је и велики тржни центар, копија типичних западних шопинг молова. Роба је из земаља са којим Иран тргује, а то су Турска, Јужна Кореја, Јапан, Француска, Италија, Немачка… Једна од знаменитости Техерана јесте Милад торањ, висок 435 метара, шести торањ по висини у свету. Панорамом града доминирају кранови: гради се на све стране.

Иранско друштво је јако подељено, једни ће хвалити „хомеинизам”, други ће на ту реч одмахнути руком и ставити прст на уста. У сиромашном делу Техерана, жене су већином традиционално обучене, носе хиџаб, дуге рукаве, равне ципеле. Мушкарци не могу да носе кратке панталоне.

Другога дана боравка посећујем Голестан палату, најстарији историјски комплекс са краљевским палатама разних династија са пуно вртова, фонтана, резбаријама, мозаицима. У Националном музеју чува се велико археолошко богатство древне Персије. Техеран је стар више од 8.000 година, а име му значи на „топлом месту”, што је заиста добар назив: просечна годишња температура износи 18 степени.

Таксисти су оставили највећи утисак на мене, а доживео сам и да ме одведу на чај. Никада неће преварити корисника услуге, не возе заобилазним путевима и никада неће искористити збуњеност странаца приликом плаћања, без обзира на то да ли плаћате вожњу у ријалима или туманима. Од њих сам сазнао и цену горива: прерачунато у наше динаре, литар кошта једва десет динара!

Иранци су народ који много води рачуна о части, историјском пореклу, хигијени. Нигде нисам видео ниједан папирић на улици, све је беспрекорно чисто.

Током боравка у овом граду променио сам и неке своје раније заблуде о иранским женама. У огромном броју се школују, раде, граде каријеру… Оне су адвокати, професорке, лекари, просветни радници. Законом је забрањено да буду судије. Своје презиме задржавају и након удаје, а могу да се разведу и само на лични захтев. Можете их видети како возе аутобусе, али никада да возе мотоцикле. Строги шеријатски закон у облачењу постепено попушта. Многе жене носе пунђу, тако да је само она покривена, а праменови косе су офарбани, тако се две трећине косе види. Дотеране су и нашминкане, са мобилним телефоном у руци. Марама је обавезна.

Јефтина метропола

У луксузним продавницама мушка мода је на високом европском нивоу. Одела се нуде обавезно са краватама и лептир-машнама.

Техеран је један од најјефтинијих градова које сам посетио. Вечера у ресторану са више јела је до десет евра, а цене музејских карата су највише неколико евра. Цене карата у јавном превозу и вожња таксијем је више него приступачна.

Једини проблем ми је представљало прелажење улице због сулуде вожње недисциплинованих возача. Дизао сам леву руку, а десна рука ми је била на срцу што је за њих знак да их волите и поштујете.

Велики базар

Посебно место у Техерану је Велики базар, на којем је започела Иранска револуција. Због корупције, утицаја запада и социјалне неправде, у јануару 1979. Иранци су тражили да се друштво врати старој традицији и да се отерају странци. Шах је 16. јануара напустио Иран. Ајатолах Хомеини се 1. фебруара 1979. из Париза вратио у Техеран. Иран је тада постао република, а о многим стварима одлучују верске вође.

У базару је гужва. Све се нуди: рукотворине, теписи, текстил, кофери, кожа, храна. Мирис роштиља мами. Њихов кебаб (ћевап) је од пилећег или овчијег меса. Скупљи су кебаби од мешавине овчијег и јунећег меса, који се мота у парче сангака, печеним у отвореним фурунама. Кебаб се служи са шафраном и краставчићима. Специјалитет су маслине у сосу са наром и орасима.

У Ирану се не пије алкохол, па се, уз послужено, сервира јогурт са наном – алис. Уместо јогурта, све се може јести са чајем. Понашање трговаца није онако како би странац очекивао: трговци стоје за тезгом, нису нападни и не вуку купце за рукав. Прихватају „ценкање” и на одличном енглеском језику ће са великом љубазношћу одговарати на сва питања.

Врсни математичари

Иран је велики произвођач електричне енергије из термоелектрана, а струју из ове државе увозе Ирак, Авганистан, Пакистан. По професији сам електроинжењер и нису ми промакле велике трафостанице и „дупли” далеководи од 400 КВ, који су разгранати по целом Ирану. Енергија се производи преко „еолских” електрана. Иранска математичка школа је врхунска, па је ова земља позната по стручњацима у ИТ сектору, машиноградњи, грађевинарству, развоју војне индустрије, петрохемији. Највећу танкерску флоту за превоз нафте има управо Иран и велика је заблуда мислити да је ово неразвијена земља.