Када би у Србији постајала радничка класа и развијени синдикати, онда би можда имала смисла расправа Борислава Стефановића и Александра Вулина о томе ко заступа интересе обичног човека. Овако ће њихов предизборно темпирани „идеолошки” сукоб око тога ко је „лажни”, а ко „репарирани левичар” вероватно задовољити само њихове малобројне присталице и бираче.
Иако левичарске идеје имају немали број присталица, на основу истраживања агенције Фактор плус, само би Социјалистичка партија Србије и Демократска странка прешле цензус уколико би саме ишле на изборе, а са добром кампањом вероватно би то пошло за руком и Социјалдемократској партији Србије, сматра Владимир Пејић, директор агенције Фактор плус.
„Приче о правима радника и социјалној заштити лепо звуче и привлачне су не само грађанима, већ и политичарима. Проблем је што се у Србији изгубила идеолошка подела на левицу, десницу и центар. Социјалисти имају чврсто бирачко тело и бар на речима боре се за права радника, а Демократска странка је више грађанска партија, иако се декларише као левичарска”, каже Пејић.
Овај истраживач, који своје мишљење заснива на истраживању јавног мњења, сматра да ниједна од малих странака које се боре за левичарске идеје не би могла са сигурношћу да рачуна да ће да прескочити цензус. Пејић додаје да је велико питање да ли оне уопште имају шансе да уђу у парламент уколико не буду склопиле изборне коалиције.
Чак три политичке партије које се идеолошки декларишу као левичарске и које у свом називу имају појмове „социјалдемократска” и „социјалистичка” деле власт са десним напредњацима. На листи СНС-а наћи ће се и кандидати Социјалдемократске странке Србије (СДПС) Расима Љајића и Покрета социјалиста (ПС) Александра Вулина.
Филозоф Владимир Милутиновић, уредник портала „Двоглед”, сматра да леве партије које се удружују с доминантним СНС-ом имају само клијентелистичке амбиције, јер је, како наводи, очигледно да од остваривања њиховог програма неће бити ништа.
„Ми доскора нисмо уопште имали модерну левицу, већ само номинално леве партије које су биле приколице неолибералним политикама. СПС и СДПС су добри примери. Ове партије немају било какву идеолошку основу или филозофију левице, већ напросто експлоатишу имиџ левице, најчешће чињеницу да им је у имену неки термин повезан са левицом – ’социјалистичка’ или ’социјалдемократска’”, истиче Милутиновић.
Он сматра да је једина партија која је најавила антинеолиберални програм засад Левица, додајући да је Демократска странка управо у спору с Борком Стефановићем показала да није лева партија, већ више партија неолибералног центра.
Овакву оцену Левице Србије не подржава социолог Јово Бакић. Он се недавно разишао с Бориславом Стефановићем, коме је својевремено помогао у писању програма и профилисању покрета. Бакић је у интервјуу за „Курир” констатовао да Левица Србије није левица: „Реч је о гомили рециклираних кадрова ДС-а са локала, који су изгубили позиције у странци, па су неки од њих прешли у СДС Бориса Тадића, па потом код Борка.”
До буђења социјалистичке алтернативе у Европи дошло је после избијања економске кризе крајем 2008. године, кад је постало јасно да је модел неолибералног капитализма, у коме доминирају банке и крупни капитал, доживео крах. Последице погрешне политике задуживања тадашње Владе Србије сносило је неколико стотина хиљада радника који су остали без посла или у робовским дуговима према банкама.
Управо велика беда и сиромаштво разлози су зашто у Србији нема плодног тла за леву опцију, сматра Ђорђе Вуковић из Цесида.
„У Србији ниједна политичка опција није кредибилна. Дакле, нема ни озбиљне левице, ни озбиљне деснице, јер су све партије популистичке”, каже Вуковић.
То мисли и социолог Невен Цветићанин, који наглашава да подела на левицу и десницу постоји само у оним земљама које су потпуно решиле своја државна, конституционална и стратешка питања, као што су Велика Британија, САД, Шпанија, Француска и Немачка.
„Будући да ми нисмо решили ова основна питања, нас деле према томе, а не да ли је неко за левицу или десницу. Поделе код нас нису толико концептуалне и код нас се гласа искључиво према афинитету одређеног лидера и због тога су све владе од пада комунизма у себи имале различите идеолошке елементе”, рекао је Цветићанин.
Он подсећа да је Слободан Милошевић направио коалицију с Новом демократијом либералне оријентације, а да су после били у коалицији с радикалима. После 2000. године у ДОС-у су биле разнородне политичке партије и то се наставило до данашњих дана, када су у власти партије деснице и левице.
„Само је у једном периоду подела на левицу и десницу нешто значила, и то пред Други светски рат, када се створио један експлицитно левичарски покрет – то је била Комунистичка партија. Међутим, после доласка на власт, чак су и они у својој идеологији правили компромис с одређеним традиционалним вредностима”, закључио је Цветићанин.
