Позив да будем у жирију фестивала „Позоришно пролеће” јако ме је обрадовао, посебно што сам у Шапцу последњи пут боравила пре 30 година. Недостаје нам, заправо, размена енергије. Нама уметницима распадом земље направљена је велика неправда, каже Милена Зупанчич, званична икона словеначког глумишта с којом смо протеклих дана разговарали у Шапцу. На Милену Зупанчич посебан утисак оставили су Шапчани и шабачка публика, али и она на њих својом непосредношћу и једноставношћу. Тако је једне фестивалске вечери без размишљања своју карту уступила извесној Шапчанки која није могла да уђе у позориште јер су комплети карата распродати неколико дана пре почетка фестивала, што најбоље говори колико је Милена Зупанчич посвећена позоришту.
Милена Зупанчич позната је у нашим уметничким круговима као оригинална Јулија, Мета, Ана, Тончка, Карла…, али и као глумица која је током каријере добила чак шест Стеријиних награда за глуму на Стеријином позорју у Новом Саду. Боравак у Шапцу причинио јој је, каже, радост и због сусрета са српским колегама. Са великим симпатијама прича о својим београдским пријатељима: Милени Дравић, Јелисавети Секи Саблић, Бранку Цвејићу, Борки Павићевић… али и са бојазношћу да некога не заборави.
– Ми, глумци са ових простора, били смо толико повезани, упућени једни на друге, давали једни другима савете, ветар у леђа. У сваком делу земље другачији је био сценски израз, али када смо имали прилику да између себе ту енергију и размењујемо била је то велика радост и ужитак. То нам данас јако недостаје. А поред тога другачије је и када имате 22 милиона, или два милиона публике. Дуго година стицајем околности није било уметничке размене на релацији Љубљана – Београд, која је на моју радост поново успостављена. Говорила сам у то време млађим колегама у Словенији који никада нису били у Београду, а камоли играли на српским сценама, како ће то бити супер када оду на неко гостовање у Србији. Како ће их ваша публика лепо примити. Они су тешко у то веровали јер нису имали таква искуства, али када смо отишли у Београд пре неколико година на гостовање, сви су били одушевљени, не само градом већ и публиком. Од тада често говоре: Шта све нама није дато. И то је истина – тврди наша саговорница.
Милена Зупанчич градила је свој сценски рукопис брижљиво бирајући јунакиње. То јој је и донело звање шампиона Љубљанске драме, али и амбасадора Уницефа. И данас живи на релацији Бохињска Бела где је рођена и Љубљане у којој интензивније борави, како каже: – Само када загусти зима. Када сам у аутомобилу и излазим из Љубљане заборавим на све, дођем у своје село, причам друге приче, разговарам са другачијим људима, и то ми јако одговара.
Када су нови сценски изазови у питању, Милена Зупанчич тврди да нема нових жеља јер је имала богат репертоар. Имала је, каже, у једном тренутку велику жељу да игра Ричарда Трећег јер је занимао тај карактер: – Играла сам и још увек играм Леди Магбет која је узор неке злобе, а она није ништа према Ричарду Трећем. Бавити се једном судбином, човеком, карактером врло је захтевно и деликатно. Сада те жеље више немам.
Милена Зупанчич међу српским и уопште уметницима на овим просторима посебно уважава Љубишу Ристића.
– Љубиша Ристић је апсолутно био један од највећих театарских умова. Ван категорије је као редитељ. Нећу то никада заборавити и не треба заборавити. И не треба то мешати са његовим каснијим политичким деловањем. Увек се узбудим када се због тог његовог ангажмана у политици односе према њему као да никада ништа није направио. Не, то није истина. Један је од највећих, ако не и највећи театарски ум.
Најјаче позоришне године биле су између седамдесетих и осамдесетих година прошлог века када је позориште нећу рећи мењало свет, али је упозоравало. Сада је некако политика сама по себи драматична да не може да се такмичи са позориштем. Десе се у Словенији редитељи са јаким друштвеним ставовима, на пример Себастијан Хорват, али већином их занимају друге ствари у позоришту, на пример забава, социјалне теме, а мање политика – каже Милена Зупанчич. А онда се осврће на актуелни тренутак живљења:
– Цели свет је забринут, посебно због ситуације с мигрантима. Нико не зна куда ћемо стићи. Све људске вредности су изгубљене. Све је постало ствар капитала. Видите да свуда у свету побеђује десница јер је она против миграната. Тако популистички делује на народ који исто пати. Народ не живи добро и зато је лако пребацити кривицу на другога у смислу биће још теже због њих. Политичари тако за себе узимају политичке поене, мада се данас више не зна ко је десне, а ко леве оријентације.
