• Novosti online

    Људи без завичаја

    Друштво избрисаних пребивалаца Словеније у Србији (ДИПСС), позвало је чланове на окупљање пред амбасадом Републике Словеније у Београду, 26. фебруара у 11 сати, и на трибину следећег дана (субота, 27. фебруар) у Медија центру на Теразијама, од 16 сати. Иза позива стоје председник Друштва, основаног маја прошле године у Београду, Марко Новак, рођен 1984. године у Љубљани, и потпредседник Андреј Бенковић, рођен 1987. године у Крању. Кад су брисани из држављанства Словеније, 26. фебруара 1992, били су деца без икаквог утицаја на догађања у Југославији и на судбину себе и својих породица.

    Ови, данас млади људи из Београда, истичу као циљ Удружења бар делимично ублажавање последица „нецивилизованог поступка државних органа Словеније у времену насилног укидања заједничке државе”.

    – Нама је завичај отет поступком који је и Уставни суд Словеније прогласио нецивилизованим. Дирљиве су приче хиљада избрисаних, тешке судбине проузроковане понашањем и поступцима људи који су кршили и законе своје државе и опште норме људскости. Подносећи молбе за пријем у стално пребивалиште дали смо им прилику да поправе грешку, али је још у време доношења садашњег „Вирантовог закона” почела небројено омаловажавање у поступцима. Молбе се одбијају углавном из два разлога. Тврде да не постоји трајна повезаност нас и Словеније и још наглашавају да је то правно недефинисан појам, и као друго, арбитражно пресуђују да наш центар животних интереса није у Словенији – каже Марко Новак за „Политику”.

    Он истиче да је, ваљда, „најважнији догађај рођење, којим се људско биће доживотно повезује са завичајним местом, а одређивање животних интереса је искључиво право сваког појединца”, док Андреј Бенковић напомиње:

    – Нас избрисане поново су уклонили са спискова, а због дужине трајања поступака и трошкова, многи су одустали од борбе за најосновније људско право, на постојање. Због тога на овај начин желимо да скренемо пажњу јавности Србије на свој проблем и затражимо заштиту својих права. Ми нисмо чланови неких странака, нити желимо нарушавање односа између две државе. Напротив, апелујемо на државне органе Словеније и Србије да сарађују у отклањању последица изазваних кршењем људских права због неуставног понашања службеника који су нас избрисали.

    Саговорници су подсетили на основне чињенице у овом нечовечном поступку којег су назвали избрис, описујући да је реч о самовољном иступању органа Републике Словеније које није имало основе у закону, што је утврдио и Уставни суд те државе. Избрис је погодио људе који су већином (не сви) рођени у другим републикама СФРЈ, имали југословенско држављанство и републичко држављанство неке од других социјалистичких република, а живели у СР Словенији, где су имали пријављено стално пребивалиште.

    По проглашењу независности Словеније, 25. јуна 1991, они који су имали републичко држављанство СР Словеније аутоматски су добили држављанство независне државе Републике Словеније. Сви који су имали држављанство других социјалистичких република СФРЈ, а стално пребивалиште у Словенији, имали су право да у року од шест месеци замоле за пријем у држављанство Словеније.

    Онима који нису у том року примљени у држављанство Словеније (јер из било каквог разлога нису поднели молбу или им је молба била одбијена а поступак обустављен) био је одузет статус сталних пребивалаца. Стално пребивалиште одузели су им органи локалне управе, на основу централног интерног упутства Министарства за унутрашње послове Словеније, на чијем је челу био министар Игор Бавчар.

    Одузимањем статуса сталног пребиваоца изгубили су економска и социјална права која су имали. Многима су одузета и уништена лична документа, па су били протерани из Словеније. Некима који су се после 26. фебруара 1992. враћали са одмора или викенда у Словенију на граничном прелазу су одузети документи а улазак им забрањен. Бројне су и чемерне приче људи погођених незаконитим поступком словеначких власти.

    Саговорници посебно истичу да је избрис био изведен у тајности. Погођени су о томе сазнавали случајно, кад им истекне важност личних докумената па покушају замену, кад их полиција ухапси на основу неважеће легитимације и неуређеног статуса или кад би покушали да упишу дете у школу.

    У Словенији тренутно не постоји ниједан закон који регулише посебан положај избрисаних. Zakon o urejanju statusa državljanov drugih držav naslednic nekdanje SFRJ v Republiki Sloveniji (ЗУСДДД) важио је до 24. 7. 2013. године. Од тог датума, избрисани који нису благовремено покренули поступак не могу уређивати статус у Словенији по посебном закону. Ниједан избрисани није добио од власти Републике Словеније обавештење и упутство о процедури коју би могао да покрене како би се делимично надокнадила штета и уклониле последице незаконитог понашања државних органа Словеније.

    ЗУСДДД је усвојен 1999. Међутим, Уставни суд је 2003. укинуо неке његове делове и дао налог Скупштини Словеније да усвоји одговарајуће измене. Тек 2010. била је усвојена измена и омогућено ширем кругу избрисаних да поново добију дозволу сталног пребивалишта у Словенији.

    По том закону било је до 5. 10. 2014. године (извор МУП Словеније) на свим управним јединицама евидентирано 1.885 молби за издавање дозвола за стално пребивање.

    Издато је 214 дозвола, одбијених и обустављених поступака је 978, а има 693 и даље отворена поступка. Према подацима Мировног института из Љубљане, укупан број избрисаних је 25.671. Обустављени и отворени поступци углавном су за оне који не живе у Словенији, а највећи број таквих има у Србији.

    Пошто је без правног статуса у Словенији око 13.000 лица (живе у другим државама, а већина у Републици Србији) број поднетих молби је веома мали.

    Разлози за то су многобројни: од избриса је прошло више од 20 година и људи су уредили живот ван Словеније, за придобијање статуса било је потребно испунити многе строге услове, поступак је дуготрајан и скуп, Република Словенија није понудила избрисанима никакве додатне гаранције за признање кривице и накнаду штете, интеграцију и рехабилитацију која би омогућила повратак и враћање људског достојанства. Најважнији разлог јесте потпуна необавештеност избрисаних о свему што се догађало, њиховим правима и процедури која је прописана и понуђена. То је због тога што иза избрисаних не стоји ниједна држава која би помогла својим држављанима да остваре права која је озаконила Република Словенија, а пресудама и суд у Стразбуру.

    ————————————————————————-

    Прекретница je „Случај Курић”

    Спомен-плоча захвалности српском народу коју су Словенци 1989. године подигли у Горњој Горевници код Чачка (Фото: Г. Оташевић)

    Велики сенат Европског суда за људска права је пресудом од 26. јуна 2012. потврдио да је Република Словенија кршила људска права избрисаних, и то 8. члан (права заштите личног и породичног живота) и 13. члан (права на ефикасно правно средство) Европске конвенције о људским правима. Поред тога, утврдио је и кршење 14. члана (забрана дискриминације), пошто је однос према избрисаним некадашњим држављанима СФРЈ био друкчији, гори него према онима који су имали статус странца из других држава.

    Суд је наложио Републици Словенији да у року од једне године припреми посебан механизам за признавање одштете избрисанима.

    За шесторицу тужилаца суд је признао и пресудио да Република Словенија мора да плати нематеријалну штету у висини 20.000 евра по појединцу. Суд је признао тужиоцима право накнаде трошкова поступка у висини од 30.000 евра.

    Европски суд за људска права у Стразбуру донео је 12. марта 2014. пресуду и за материјалну штету. За сваког појединачно та штета је различита и огромна је – од 50.000 евра и више.

    Већина од 1.885 молби поднетa је после информације у медијима о првој пресуди.

    „У нашој држави нико од државних органа или невладиних организација није обавестио избрисане и организовао покретање поступка по словеначком законодавству. Појединци су се информисали користећи лична познанства, а углавном су затражили правну помоћ Мировног института у Љубљани”, наводе у ДИПСС-у.

    Дана 21. новембра 2013. године донет је „Zakon o povračilu škode osebam, ki so bile izbrisane iz registra stalneg prebivalstva”, који је почео да важи 18. јуна 2014.. По том закону, немају право на одштету сви избрисани који по избрису нису поднели молбу за стално пребивалиште или за држављанство и они који су поднели молбу по последњем важећем закону (ЗУСДДД-Б) из године 2010. и били су одбијени. Такође, по том Закону на одштету немају право деца избрисаних ни умрли рођаци. Од 25.671 избрисаних право на одштету по том Закону, дакле, има око 11.500, а поново је избрисано око 14.000 лица.

    У току 2013, кад је почела припрема тог закона, управни органи су успорили, боље речено, скоро престали да решавају поднете молбе. После усвајања Закона, све молбе управни органи општина одбијају, а жалбе Министарство унутрашњих послова одбија и потврђује решења првостепених органа. Тако избрисане наводе на судске поступке и плаћање трошкова, што је за ту популацију, која је углавном сиромашна, немогуће. Зато већина одустаје од поступака.

    У јулу и октобру 2013. адвокатска канцеларија Сакуци из Италије, која је заступала Курића и друге, Европском суду за људска права у Стразбуру уложила је притужбу за око 900 избрисаних, јер Словенија није испоштовала рок за одштету а ДИПСС нема нове податке о току тог поступка.

    Link Izvora

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com