Ја ништа не компонујем, јер је свет сам по себи композиција – тврдио је Арно Фишер.

По овој максими овај источнонемачки уметник је и стварао – ништа није режирао, ништа није планирао. Његове фотографије, која су га прославиле посебно након пада „Гвоздене завесе”, биле су слике живота онаквог какав је у датом тренутку затицао прво у Белину па потом и на путовањима…

Избор од 139 његових радова (укључујући и опус полароида у боји), настао у сарадњи самог аутора и кустоса Матијаса Флигеа још 2009, гостује ових дана у Културном центру Београда.

Франк Гаудлиц, фотограф и Фишеров некадашњи студент, учествовао је у пројекту доласка изложбе у Београд (траје до 28. априла), а пошто је са великим аутором непосредно сарађивао добро га познаје.

– Он је, пре свега, био пажљив посматрач свакодневице, из које је покушавао да ишчупа оно што је судбоносно и егзистенцијално. Карактерисала га је изузетно изражена емпатија према појединцу у друштву. Сам човек, као јединка, за њега је био носилац осетљивости једног простора и времена. То се може пратити у његовим фотографским серијама. Ако погледамо ону посвећену Белину, она је одређена извесном меланхолијом, ту нема никакве радости. Када је случај Њујорка у питању, стиче се сасвим другачији утисак – објашњава Гаудлиц.

Лична суздржаност у комбинацији са уметничком отвореношћу и одлучношћу чиниле су необичан карактерни спој.

Звучи изненађујуће, али иако је био доста компликован и дистанциран човек, успевао је да се крајње непосредно приближи другим великим уметницима и да их фотографише.

И то врло упечатљиво.

– Портрети су настајали успут, термине није заказивао, јер намера да они настану није ни постојала. Било је ту много личности. Марлену Дитрих снимио је током пропутовања кроз Русију, затекао ју је у Москви како наступа. Занимљив је био случај контакта са Мајом Плисецкајом, која је у том тренутку била најпознатија прима балерина на свету. Њу је фотографисао у баде мантилу а да се, при томе, пре тог сусрета нису познавали. Осећајност је била његов највећи квалитет, којим је код људи стварао осећај поверења, никада их није изневерио. Истовремено, исијавао је сувереност и ауторитет – каже наг гост.

Истичући да је од Фишера можда чак и више научио као од човека него као од предавача, наш саговорник додаје:

– Често се дешава да некога можемо да прихватимо као човека, али да нам као професор или уметник не одговара најбоље и обрнуто. У његовом случају то није било тако. Обе његове стране студенти су изузетно прихватали. Запамтио сам посебно шта нам је говорио о позицији фотографа који ствара. Фишер је увек истицао да фотограф није у центру пажње и сама чињеница да стоји изван догађаја који снима објашњава његово место у том процесу.

Позне године живота Фишер је провео делимично у природном окружењу, боравећи често у колиби коју је купио за себе и супругу.

Према природи је гајио необичан однос – врт никада није сређивао, биљке није спутавао, пуштао их је да расту баз ограничења.

Чудне облике који су тако настајали бележио је на бројним полароид фотографијама.

Они који су га познавали у томе су видели реликт његовој вајарског образовања.