Бар, како се каже, „у неким стваримаˮ, колективно памћење у нас Срба је слабо. Томе ваља додати и, нажалост, оне гране науке која би требало да трасира или бар обелодани зашто је то што јесте данашњица с дубоким кореном. „Рат је некоме рат, али некима – братˮ. То је сковао у својој промишљености колективни мудрац, сам народ. Вук је, поред бројних мудрости, обелоданио и ону о·социјалној правди. А она гласи: „Није ми криво на мало, криво ми на неправично!ˮ Зар се треба чудити зашто нам доктори, и то они најбољи, одоше у „бели светˮ, а ко се дуплекс-аутобусима ГСП-а провозава од, рецимо, Ресника до Славије, макар онако сам за себе и ако је иоле поштен, рећи ће: „Свака ти част, мајсторе. Да ту грдосију провлачиш кроз ћорсокаке тамо неких западноевропских махала (ако их уопште и има таквих), усрећио би своје укућане бар са две-три хиљаде еврића.ˮ
Да се манемо политикантске демагогије. Све има своје разлоге, а и објашњења. Али хоћемо ли, смемо ли да их кажемо? Дивља градња је избујала јер надлежна власт није била, боље рећи могла, а још боље – хтела да то буде. А да је само у питању „популизамˮ или, недабог, спрега ја теби кроз прсте, ти мени – зна се шта. Kо је и када везао у нашем друштвеном животу и економији близаначки пар: инфлацију и дефлацију? Kо је макар покушао да обуздава дивљу градњу, ’ајде де, нек се легализује оно што једној породици треба за живот, али – шта ћемо кад неко, тобож за породицу, на дивље сагради хиљаду, па и две хиљаде квадрата. Тиме он не само да бесплатно добије својих сто-двеста квадрата животног простора, већ инкасира још десетине, па и стотине хиљада еврића. Kо је могао и био „мударˮ, искористио је све могуће рупе, да не кажемо нешто друго, и закона, али и оних који су плаћени да утерују грађане у поштовање закона.
Још од Домановића Србија никако да се одвоји од наличја његове Страдије. Врве данас хиљаде тобожњих „бизнисменаˮ – лице им се не види иза затамњених стакала скупих џипова. Ничу палате на све стране, права је јагма за скијалиштима, „некиˮ летују и на Kуби, Сејшелима… А ми докторима, не само медицине, већ и друштвено значајних „базичнихˮ наука, нудимо „значајнаˮ повећања, чак и до 30 одсто, али на садашњих 600–700 евра. Сви који знају да мисле, а још више да поштено кажу, или признају зашто је то тако требало би да се удруже у – наглашавамо то – нестраначки фронт. Али – и да именују, не само стране, већ и кривце из нашег „домаћинстваˮ. Оне, на пример, који су и смислили, а и спроводили, не такозвану, већ праву „пљачкашку приватизацијуˮ. Мудар·је био Стјепан Митров Љубиша када је свом Kањошу у уста ставио речи: „Kада бисте сви узимали, а нико не би давао, брзо би сте јој дна виђелиˮ. Шијемо туђи текстил, увозимо обућу, плетемо каблове – дај шта даш, јер, нека опросте творци „економске деструкцијеˮ, боље је узети за државну касу три милиона доприноса, било колики да су, него „стабилизовати државну касуˮ кресањем пензија, плата докторима, наставницима, научницима, па и радницима.
Али, што народ каже, „ко би народу удовољиоˮ. Некима је и добро и предобро. Али – и у праву су – није докторима, па ни шоферима, а ни свима који огулише задњице да буду не само „неко и нештоˮ, него и да – зашто не – живе заслужено боље. Чистачица, наша Српкиња, стекла је у Швајцарској пензију (то је за ту земљу можда и премало, а овде…) 1.500 франака, док овдашњи професор факултета једва да има и половину од тога. Схватамо ми да Србија, на жалост, није Швајцарска, али не схватамо – и не прихватамо – да подоста и међу Србима има „швајцарацаˮ. Е, то је то „мало, а још горе неправичноˮ. А рецепт? Па, по оном, нажалост, турском: Да се одлије „ђе је препунатоˮ… Макар да не трну народу зуби због лоших и „госпараˮ и владара. Јер, колико је народ зубат, види се тек – кад отвори уста…
* Књижевник
