Након трагичне погибије службеника амбасаде Србије у Либији, у нашим медијима је уследила добро позната харанга чији је циљ, као и увек до сада – осудити и провући кроз блато човека и на тај начин уништити његов професионални интегритет и лично достојанство. То је постао већ уврежени манир у нашој таблоидној јавности и начин да се стварају афере које никада не буду разрешене, а веома брзо их смењује нови талас афера и медијских тзв. сензација. Из Министарства спољних послова стижу уверавања да ће посебна радна група спровести независну истрагу која треба да се бави овим трагичним догађајем и да до краја утврди пуну истину о отмици и страдању наших држављана – Слађане Станковић и Јовице Степановића. Али како ће ова радна група водити независну и објективну истрагу када је већ сада изложена огромном медијском притиску и створеном утиску да је амбасадору Оливеру Потежици пресуђено и пре него што је отпочела озбиљна анализа и утврђивање релевантних чињеница.
Треба погледати само наслове у нашој штампи запитати се како је могуће доћи до објективне истине о трагедији која се десила у Либији. Срби из Либије – Потежица је крив за њихову смрт, Амбасадор продао Слађану и Јовицу – наводно је трговао оружјем и џихадистима сређивао визе, Дипломате страдале због шверца оружја, мрачна тајна амбасадора Потежице, Све указује да је права мета био амбасадор Србије, Отвара се прича о трговини лековима – испитује се да ли је Потежица умешан у шверц медикамената, Амбасадор да ућути, Тадићу, да ли ти је Гадафи дао само орден, Оливер Потежица – каријерни дипломата или члан СПС-а?
Овако интонирани наслови пласирани на првим страницама новина изгледају као класичне потернице. Како ће након оваквог медијског разапињања и отворене криминализације амбасадора бити могуће спровести непристрастан и објективан поступак утврђивања истине о отмици и свим околностима догађања у Либији? Чак ни ова велика трагедија није могла да остане изван преовлађујућег медијског обрасца, у коме се без икаквог основа дисквалификују и осуђују људи и на тај начин се поништава њихов целокупни дотадашњи лични и професионални живот. Овакву судбину очигледно није могла да избегне ни трагедија која се десила у Либији, а ни амбасадора Потежица који је своју дипломатску каријеру провео у делу света који он одлично познаје и разумева и о чему сведоче његове књиге и многобројне научне студије. Али све то као да није важно, као да је једино битно да се новине што више продају, без обзира на то да ли се поштују основне норме медијског и професионалног извештавања и коментарисања.
Посебно је интересантно, али и застрашујуће, што се у медијском извештавању иде на потпуну деперсонализацију нашег амбасадора, јер се о њему говори као о Потежици, без навођења његове функције и пуног имена и презимена. То заиста личи на припрему не само за медијски одстрел.
И у тој медијској и политикантској халабуци прво страда иоле озбиљна могућност да се дође до стварне истине о неком догађају која је ослобођена опскурне медијске кампање и партијских обрачуна, јер превагу увек однесе намиривање старих политичких рачуна и партијских разрачунавања. А овде се ради изнад свега о трагичној судбини људи, њихових породица и елементарном поштовању људске личности и његовог интегритета, и то у најтежим животним околностима. А ово није још једна у низу рутински креираних медијских афера које служе за једнократну употребу, већ је у питању много већи залог и вредност – поштовање достојанства људског живота и стварање услова да се на објективан и рационалан начин проговори о узроцима не само ове велике трагедије која се десила у Либији. Овако оркестрирана и спроведена медијска хајка само нас још дубље гура у политикантску каљугу и подстиче разорни процес свеопште таблоидизације друштва.
Публициста
