О здрављу студената у Нишу се брине Завод за здравствену заштиту студената Ниш, који сви знају по старом називу – Студентска поликлиника.
О раду ове установе, разговарали смо с Радомиром Пешићем, доктором медицине, специјалистом офтамологије, од 2012. године директором Завода.
Које услуге пружа Завод за здравствену заштиту студената и на ком подручју?
Завод за здравствену заштиту студената пружа све услуге примарне здравствене заштите, и превентивне и куративне, али с нагласком на превентиву.
Корисници наших услуга су студенти, од уписа на факултет или високу школу, до двадесет шесте године живота.
Спроводимо проширени обавезни вид здравствених услуга, а највише превенцију, јер се ради о популацији у којој се хроничне незаразне болести јављају у мањем обиму.
Студенти су популација од које се очекује, обзиром да се ради о будућим академским грађанима, да развијају своју здравствену културу, како би заштитили и своје здравље, али и како би здравствену културу ширили у својој околини. У том смислу, нарочито инсистирамо на здравим стиловима живота.
Спроводимо редовне систематске прегледе студената прве и треће године факултета Универзитета у Нишу, како оних који студирају у Нишу, тако и студената који студирају у Врању, Лесковцу и Пироту. Нашим радом су обухваћени и студенти приватних универзитета.
На челу нашег тима за превенцију је лекар – субспецијалиста јавног здравља, а остали лекари се укључују по потреби. Често смо на терену, у студентским домовима и мензама, и стално организујемо округле столове, предавања, трибине и друге сличне догађаје посвећене превенцији.
Треба имати на уму да Универзитет у Нишу има око 28 хиљада студената, а приватни факултети у Нишу још око четири и по хиљаде студената.
Колико запослених има Завод и каква је структура запослених?
Имамо укупно 47 запослених. Запошљавамо шест лекара специјалиста опште праксе у примарној здравственој заштити и консултативну службу с лекарима специјалистима неуропсихијатрије, офтамологије и дерматовенерологије у којој су и психолог и социјални радник.
Постоји посебна гинеколошка служба с двоје лекара специјалиста, стоматолошка служба с двоје доктора стоматологије и биохемијска лабораторија с једним доктором биохемије.
Имамо и пратеће, логистичке и административне раднике.
Којим материјалним средствима располаже Завод?
Своју делатност обављамо на два места у Нишу, у старој Студентској поликлиници код Клинике за стоматологију и у Катићевој улици. Располажемо одговарајућом опремом, сагласно медицинским услугама које пружамо.
Ко је оснивач Завода и како се финансира његов рад?
Оснивач Завода је Град Ниш, али је закон у том делу промењен, тако да ћемо убрзо прећи у надлежност Републике Србије. Највише прихода остварујемо пружајући услуге осигураницима Републичког фонда за здравствену заштиту, а набавку и одржавање опреме финансира локална самоуправа. Остварујемо и нешто сопствених прихода, углавном по основу потврда које издајемо пацијентима.
Да ли се Завод спроводи вакцинацију, обавезну и добровољну?
Обавезну вакцинацију не спроводимо јер радимо с популацијом студената који су, по календару вакцинације, већ вакцинисани у ранијем животном добу.
Спроводимо заштиту од тетануса, када је то потребно.
У чему је значај вакцинације?
Вакцинација је цивилизацијска тековина. Супротно свакојаким писањима и коментарима у јавности, вакцинација и пеницилин су највећа достигнућа савремене медицине, најзаслужнија за очување људских живота у последњих 150 година.
Од времена Едварда Џенера, творца прве вакцине против великих богиња, сматра се да је, само од ове болести, спасено око 200 милина људи. Успешном акцијом Светске здравствене организације, велике богиње су искорењене 1980. године, највише управо вакцинацијом. Од тада, нема нових случајева ове болести нигде у свету.
Полио вирус је косио децу генерација рођених у првој половини двадесетог века. Чак је и председник Сједињених Америчких Држава, Френклин Делано Рузвелт, био прикован за колица због дечије парализе. Од појаве вакцине Сабина и Салка, и ова болест је сузбијена.
У епидемији малих богиња 2017. године, у Србији је умрло петнаесторо људи.
Међу нишким студентима је тада забележен само један случај малих богиња. Разлог је врло прост. Према нашим подацима, прикупљеним анкетама, око 95% студената је редовно вакцинисано против малих богиња. Тако је успостављен епидемиолошки бедем чиме су заштићени и невакцинисани.
Има ли пацијената – странаца у Заводу и да ли су они вакцинисани?
Према нашим подацима, у Нишу има само само 27 страних студената. Сви су вакцинисани сагласно прописима у државама из којих долазе.
Да ли су на домаћем тржишту доступне квалитетне вакцине? Где се производе вакцине које се користе у Србији? Да ли су цене вакцина сразмерне значају вакцинације?
У Србији су потпуно доступне вакцине намењене редовној вакцинацији. Све вакцине које се користе су контролисане од стране Агенције за лекове. Вакцине намењене редовној вакцинацији се дистрибуирају здравственим установама и нема их на слободном тржишту.
Иначе, модификовану, врло квалитетну вакцину против морбила је осмислио наш професор Милановић, пре педесетак година. Међутим, тада је професор Милановић у Београду проглашен за великосрпског националисту, наводно јер се, неком приликом, фотографисао са шајкачом на глави, тако да његово достигнуће није примењено у производњи вакцине у Србији.
Колегама у Загребу, у то време, није сметала слика са шајкачом, па се, за целу Југославију, вакцина против морбила производила у Хрватској и сви су, до 1990. године, вакцинисани том вакцином.
Када се држава распала и почео рат, упућен је захтев да се настави с испоруком вакцине. Као одговор је дошао чланак у загребачким „Вијестима“ који, по мом сећању, гласи: „Нећемо ми продавати нашу вакцину четничкој дјеци“.
Од тада се вакцина против морбила увози.
Иначе, значај вакцинације за заштиту здравља народа је неисказив у новцу.
Вакцина против тетануса, коју ми набављамо, је увек доступна на тржишту.
Да ли вакцинација, обавезна и добровољна, има штетних последица и којих? Да ли је оправдано избегавати вакцинацију?
Као и за сваки лек, и за вакцине постоје контраиндикације.
Постоје привремене контраиндикације; вакцина се не примењује када је неко прехлађен. Бебе до шест месеци старости имају природно пренет мајчин имунитет.
Врло ретко се догађа да неко има урођену имунодифицијеницију, па због тога не прими вакцину.
Нешто чешће, али опет врло ретко, дешавају се и алергијске реакције на саму вакцину. Притом, алергија се не јавља на основни састојак вакцине, што ће рећи на мртве или атенуисане (безбедне) сојеве патогених микроорганизама.
Алергија на вакцину се јавља јер свака вакцина садржи и антитела, другачије речено серум, који штити организам до развијања аутоимуног одговора код примаоца вакцине. Пошто се вакцине добијају из организма неке животиње, могућа је алергијска реакција подстакнута материјама које су притом дошле у људски организам од те животиње.
Алергијска реакција се јавља због степена пречишћености вакцине; због присуства супстанци које прате вакцину.
Вакцине су све пречишћеније и безбедније, тако да су и алергије све ређе. Рецимо, серум у вакцини против беснила се раније добијао из крви копитара, тако да је могла да се јави алергијска реакција на неку супстанцу која је потицала из организма животиње. Сада се серум за вакцину против беснила добија из људске крви.
Тврдње и сумње које се износе у јавности о штетности вакцинације су непроверене и научно потпуно непотврђене. Не постоје негативне последице вакцинације.
На жалост, ова тврдња је и емпиријски доказана. У Јапану је покрет против обавезне вакцинације против морбила био тако јак, да је деведесетих година прошлог века уведена чак и забрана вакцинације против морбила! Да буде јасно, не само да није било обавезно вакцинисати децу, већ то није могао да учини ни родитељ који је желео да заштити своје дете!
Јапански лекари су, наравно, анализирали учесталост аутизма код деце у периоду од седам година, упоређујући популацију која је вакцинисана и ону која није. Резултати су потпуно јасни – учесталост аутизма је потпуно иста код вакцинисаних и код невакцинисаних.
Скоро је до нас стигла вест да је у Конгу од еболе умрло око хиљаду петсто људи. Против еболе нема лека, а вакцина се још увек испитује.
У исто време се у Конгу, земљи у којој готово нема савремене медицинске заштите, појавила и епидемија богиња, против којих постоји вакцина. Умрло је више људи него од еболе, око хиљаду шестсто.
Оболеле од еболе, за сада, тешко можемо да спасимо. Од морбила можемо да спасимо људе лако – вакцинацијом.
Ми у Србији треба да смо нарочито на опрезу. На делу наше територије на коме немамо власт, на Косову и Метохији, редовна вакцинација се темељно спроводи, али само у српским срединама. За већину популације на Косову и Метохији немамо поуздане податке, али, изгледа, тамо има доста мањкавости у вакцинацији вакцинама које су код нас обавезне.
Знамо, рецимо, да на Косову постоји жариште дечије парализе. У остатку Србије нема ни једног случаја дечије парализе изазваног полио вирусом, али само захваљујући вакцини.
Вакцинација не штити само појединца који је вакцинисан, већ и читаву заједницу. Вакцинацијом се спречава да се вируси промене селећи се од домаћина до домаћина, да се укрштају, прилагођавају и постају непрепознатљиви за имуни систем човека.
Човечанство је у сталној опасности да се не појави вирус против кога се организам неће моћи сам да избори, а немамо одговарајућу вакцину. Највећа вероватноћа за тако нешто се јавља тамо где постоји већи број оболелих од неке заразне болести, па вируси могу лепо да се укрштају и прилагођавају имуном систему различитих људи.
Истаћи ћу и свој пример. Имам једно дете и оно је уредно вакцинисано.
Ми медицинари смо се, последњих година, у великој мери окренули незаразним хроничним болестима, а старе „добре“ вирусе и бактерије, некако, заборављамо.
Сигуран сам да вируси и бактерије не заборављају нас.
Ниш, јун 2019. године
Текст и фото: Љубомир Костић
(Израду овог медијског садржаја суфинансираo је Град Ниш. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају ставове органа који је доделио средства)
