Да ли је могућ заједнички концерт Боре Чорбе, Ђорђа Балашевића, Оливера Мандића и Владе Георгијева, који би најавили Лаза Ристовски, Никола Којо и Сергеј Трифуновић, док би међу публиком ђускали Вучић и Ђилас, Дачић и Јеремић, Палма и Бошко? У изврнутом свету српске стварности, турнеја би била толико посећена да би мудрац који би је организовао постао нови Рака Ђокић. Касније би могао да се кандидује и глатко победи на изборима, као помиритељ Срба. Уосталом, Александар Вучић је толико пута у свом говору на митингу у Београду поменуо реч „јединство”, да је очигледно како ће у наредном периоду та реч бити његова кључна политичка порука.
Наравно да је мислио на заједништво око Косова, а не могућу турнеју међусобно посвађаних музичара који су своје уметничке таленте уступили различитим политичким опцијама. Због чега су Бора Чорба и Оливер певали вучићевцима, док су Ђолету и Влади милији и дражи опозициони лидери? Нема ту неке нарочите филозофије, измишљања топле воде, нити је садашњим лидерима изненада пала јабука на главу, па су сви постали Њутн. Тај закон политичке гравитације каже да и музичари, попут глумаца, писаца, телевизијских водитеља, спортиста, а има ту и старлета, тешко могу да избегну магнетску силу лидера и остану да лебде у безваздушном простору, већ се распевано препуштају орбити моћи. Оној на власти или оној која претендује да буде власт, сасвим је свеједно. Тај први закон политичке метафизике претвара се, углавном, у варијацију неког Ибзеновог комада о грађанском лицемерју и привиду друштвеног ангажмана који се мора одржавати по сваку цену. Како одолети привлачној и уклетој сили и вреди ли јој се уопште супротставити, или се бућнути у њу, иако је крај махом известан?
Дворска или антивладина свирка није никакав српски изум. Америчка рок-легенда Брус Спрингстин толико напада Доналда Трампа да се понекад учини да ће га млатнути гитаром, оном на којој је компоновао ванвременску ствар „Born in the USA”. Песма је била толико снажна да су Спрингстина током председничке кампање 1974. године својатали и Роналд Реган и његов противкандидат Волтер Мондејл.
Ако је неко сличан Спрингстину, то је Бора. Одакле год да су му стихови долазили, ударали су као директи, нешто мање у главу, а много више у груди, благо лево, где слушамо откуцаје наших срца у гитарским рифовима есенцијалног рокенрола. И да апсурд буде већи, заједно са Ђолетом Балашевићем, почео је у праисторијском акустичном бенду „Рани мраз”. Иако се обојица ваде да ни тада нису могли да се гледају, а камоли да свирају заједно, реч је заправо о две величине чије би заједништво било идентично партнерству између Буковског и Јесењина. Ђоле је свој таленат најпре исказао у водвиљу, снимајући скеч-песму „У раздељак те љубим”. Тај сингл је доживео невероватан успех и док се веровало да је на сцени тек прошишао један од случајних пролазника, Ђоле паралелно ради на два фронта: очарава ЦК СКЈ револуционарним заносом, што га је инаугурисало у тамбурашког Бошка Буху у сумрак титоизма, наговештавајући истовремено велики таленат баладом „Живот је море”. И када је ломио багрење, дајући шансоњерски допринос косовском циклусу, и када је говорио да рат „није био нацртан па да га обришеш песмом као гумицом, и када је написао химну антислобизма „СлободаНе”, а сада „Дно дна”, паралелно је стварао љубавне песме које су постале евергрин.
Бора је, после одмрзавања, основао „Рибљу чорбу” и започео рат са естаблишментом и девојкама које су га шутнуле опором поезијом и снажном гитарском свирком, да би касније наставио да води углавном рат против самог себе и свих осталих.
Сукоб Боре и Ђолета је ирационалан, јер човек који је написао „Лепу протину кћи”, унапред је амнестиран од сваке глупости коју учини. За човека који напише „Два динара друже” и „Погледај дом свој, анђеле” важи исто. И да иронија буде већа, два гитарска друга некада су Словенију звала земљом коњушара, да би се заљубљени Бора недавно преселио у Љубљану. Жестоки, антиевропски рокер шета кученце у ЕУ дежели. Одатле је дошао да праши испред Скупштине. Чак је и Сергеј Трифуновић био толико потресен Борином подршком Вучићу, да је на видео-клипу сетно одсвирао „Лутку са насловне стране”. Пуштајући сузу, као што су чиниле и читаве генерације због Бориних балада, Сергеј је заборавио да буде духовит. Није отпевао „Јутку са насловне стране”.
Оливер Мандић је неоспорна поп икона, па ваљда отуда и поштоваоцима његове музике коју, узгред, веома ретко пише – на сваких 20 година по једну песму – дође да се прекрсте. Нарочито када љуби руку Вучићу, а да притом не мисли да је Аца Србин инаугурисан у патријарха. Не чини то Оливер због новца, као ни Бора, јер њихова дела надмашују сваку фактуру коју им било који политичар може испоставити. Оливеров рукољуб је израз његовог егзибиционизма којем је био склон у шоу програму „Београд ноћу”. У доба самоуправног социјализма, Оливер се напудерисао, обуо женске ципеле са високим штиклама и уживао у шокантним реакцијама социјалистички оријентисане јавности.
Оливеров поп наследник Владо Георгијев лежи у непријатељском политичком рову и са Вучићевом руком обављао би друге активности. Али, откако је друштвено-политички активан и, уместо по клавијатурама, типка по „Твитеру”, никако да напише песму. Зато треба окупити сву четворицу и организовати серију заједничких концерата, уз предуслов да их не раздвајају телохранитељи. Моја утопијска идеја је, нажалост, унапред осуђена на пропаст, јер су политичари увек ту да буду мирођије у свакој чорби. Па и рибљој. Колико чујем, Бора се није нарочито насекирао због децибела које је произвео. Он је вечан, а политика се мења, као воз за Чачак.
