Изложбу „Широм раширених руку”, која се у Галерији Атријум Библиотеке града Београда отвара вечерас у 19 сати, Милош Шобајић (1946) организује после скоро седам година паузе када је у питању Србија. Овога пута пред публиком ће се наћи четири слике великог формата, пет малих слика у комбинованој техници, три велике скулптуре од различитих материјала и кратак видео-филм. Изложене радове одликује снажан гест, широки потези четке, палета беле, плаве, црвене и црне боје, динамика и ритам. Сва дела настала су од 2011. до 2016. године и сва се од данас налазе у простору који је специјално за ову прилику обојен у тамносиво, готово црно. Како каже аутор – то је право окружење у којем ће дела доћи до изражаја, и визуелно и контекстуално.
– Главна тема мог опуса је човек. Организам који може бити и жена и мушкарац, мада више личи на мушкарца, жена је исувише нежна. Сведен је на делове тела, ноге, руке и шаке. Он је, као и увек, у тешкој кризи, креће се неким просторима пуним замки, као таквог га сликам. Мислим да смо сви ми у истој позицији, оптерећени истим питањем – да ли ћемо опстати. Велики је тај мој човек борац, иако је у комадима, ја га видим као победника – објашњава Шобајић.
Опет, како даље о себи каже, човек је који свима приступа широм раширених руку, што и јесте максима ове поставке. Нема предрасуде, ни предубеђење. Временом оцени да ли је потребно да те руке остану раширене или би требало да их скупи, затвори у песницу. На исти начин, отворено, сагледава и своја дела, за која каже да су интервенције пре него инсталације.
– Комбинујем разне медије, материјале и подлоге. Папир, платно, фотографије. Њих често штампам на платну па их убацим у неко дело или преко целе фотографије сликам па сачувам само њен фрагмент. На овој изложби искорачио сам и у видео-филм. Иначе, као студент читао сам Рубенса, који је рекао да када насликате слику и учини вам се да је перфектна, окрените је шест месеци према зиду па је онда погледајте и видећете да не ваља ништа. То је често случај са мном. Слике великог формата настају полако, склон сам да их радикално мењам, урадим дело и после две недеље схватим да то није то. Са друге стране, мали формат настаје малтене у једном потезу и надахнућу – каже наш саговорник.
Шобајић, иначе професор емеритус на Универзитету „Џон Незбит”, у последње време сарађује само са постдипломцима. Труди се да осети шта је то што студент жели па га у том правцу и усмерава током рада који је интензиван и свакодневан.
– У моје време, када су ми предавали Младен Србиновић и Цуца Сокић, професори нису много времена проводили са студентима. Једном месечно долазили су у брзу, петоминутну посету, рекли две-три реченице које смо ми после покушавали да дешифрујемо и то је било то. Цуца је, тако, једном упала и мени за једну мртву природу коју сам радио рекла: „Ова џуџа не пева добро”. Ја сам, после, са својим пријатељима у атељеу, размишљао шта би то могло да значи. Вероватно је значило да једна бела тегла на слици не изгледа добро. Ми смо тада учили више један од другог него од професора.
Остала је забележена Шобајићева опаска да су његова дела својеврстан филтер свакодневице. Опет, дешавало се да га јавност идеолошки доводи у везу са одређеним политичким структурама. Па су га, тако, због чињенице да је председнику Томиславу Николићу поклонио једну слику, сврстали на страну данас владајуће станке. О томе каже:
– Ишао сам у посету Николићу јер га знам од раније. Слику сам однео као што би неко други однео флашу пића. На слици уопште није приказан он јер нисам никада ни сликао портрете. Нисам ни Тита сликао па нећу ни Николића. А шта људи мисле уопште ме не занима. Раније ме је то погађало, али данас више не. После свега што се овде десило илузорно је причати о досовцима, социјалистима, напредњацима… То је све иста бућкалица смућена тако да међу њима нема никакве разлике. За културу се свакако одваја мање од једног процента у буџету код год је на власти.
