Седео сам у стану за својим радним столом и читао занимљиву књигу када ми је изненада неко зазвонио на врата. Невољно сам прекинуо читање. У стан је ушао мој добар пријатељ С. Био је веома узбуђен, тресле су му се руке, а глас подрхтавао… Директно с врата гурнуо ми је пред очи један папир и дрхтавим гласом рекао:

„Прочитај шта овде пише!”

„Ово ти је позив за суђење… Шта си скривио?”

„Комшија ме тужи да сам му отровао пса.„

„Отровао си му пса?”

„Наравно да нисам… То је измишљотина. Комшија на спрату испод мене, живи сам, тј. није сам, живи са псом, великим вучјаком… Пошто ради по цео дан и често путује, он је трговачки путник, пса држи на тераси… Јадан пас је по цео дан сам, цвили, лаје, запомаже. Ја из сажаљења са своје терасе, да бих га умирио, бацим му повремено мало хлеба или парче меса. Пас је угинуо пре извесног времена. Ја мислим, била је велика врућина, власник није био два дана у стану и пас је дехидрирао… Сада, заиста, бацио сам и једно парче печене рибе, не размишљајући, само да бих га умирио… Власник је на тераси пронашао храну коју сам ја бацао, наравно, месо се покварило од врућине… И оптужио ме је да сам му намерно отровао пса… И уместо да ме похвале, идем на суд… Међутим, није у томе прави проблем… Погледај ко је судија.„

„Предраг С.„

„Пеђа, мој драги Пеђа… Сећаш се, то је онај лепи дечак, син моје далеке рођаке… Ја сам га школовао, облачио, хранио, давао му џепарац… Ми немамо деце. Он ми је био као дете. Одрастао је код нас и са нама… Ми смо га водили на летовање, на зимовање. Ја сам га учио да плива, да скија, да вози бицикл… Ја сам му купио одело за свадбу… Уместо да каже „хвала”, он ми суди…”

„Што га не позовеш телефоном и не замолиш га да то стави ад акта?”

„Звао сам га и рекао: Пеђа, гурни ту пријаву у фиоку и заборави… А он ми је хладно одговорио: ’То није могуће… Мора да се суди…’ Чуј, толико великих судских процеса се развлачи годинама, док не застаре… А ово није могуће оставити у фиоци док не застари?”

Нисам могао да верујем… Мој Пеђа, мој драги Пеђа за кога сам био спреман и живот да дам… мени суди… Кад је дипломирао на Правном факултету, купио сам му ауто: „бубу” половну! Кад се запослио у Суду, купио сам му гарсоњеру, да се осамостали… Још отплаћујем кредит. Када је изабран за судију, тако сам био поносан… славио сам три ноћи и три дана… Мој Пеђа, судија… Мој Пеђа дели правду… Направио сам тестамент и све сам њему оставио: стан, викендицу, виноград… Све што сам за живота стекао, њему сам оставио… А сада мој Пеђа мени суди… ја сам као неки Џек Трбосек који трује комшијске псе… Опрости, журим, идем у суд…„

Мој пријатељ је устао и журним корацима нестао из стана.

После неколико месеци поново сам срео мог пријатеља. Био је блед, омршавео и некако је имао изгубљен поглед. Говорио је испрекиданим гласом као да му недостају речи…

„Како је било на суду? Ослободили су те”?

„Осудили су ме… Мој драги Пеђа ме је осудио.„

„Није могуће!”

„Могуће је… Све је данас могуће… Осудио ме на годину дана, условно на две године… Две године морам да пазим да не направим никакав прекршај или одох у затвор годину дана…”

„Строго те је осудио.„

„Строго… И знаш шта је најгоре: стално се пазим да не направим неки прекршај. Пазим на сваку ситницу, пазим како возим, пазим како прелазим улицу, све рачуне плаћам на време, комшијама се љубазно јављам, не смем да викнем на жену која ме кињи по цео дан… Свима се клањам до земље… Да полудиш… Нисам више човек. Ја сам крпа. Свако може са мном да обрише ципеле… Да ме гази како хоће… Не могу више тако да живим.„

Посетио сам свог пријатеља неколико месеци касније у његовом стану. Седео је у замраченој соби, гледао у једну тачку, није ништа говорио. Није јео данима… и само се угасио.

На сахрани се сакупила неколицина нас, његових пријатеља… Пеђа је стајао сам са стране… Није ни са ким разговарао… Пришао сам и тихо рекао: „Саучешће… Много те је волео.„

„Није ме довољно волео…„

„Али све ти је дао… све што је имао…”

„Све ми је дао осим љубави… а ја сам желео само његову љубав.„

„Не разумем.„

„Он је био годинама у вези са мојом мајком… Он је мој отац, а то није никада хтео да призна… мрзео сам га и волео у исто време… био ми је и отац и странац. Желео сам да пати као што сам ја патио што немам оца. Јесте, осудио сам га, можда неправедно… хтео сам да му се осветим… А сада ми га је жао… када га нема… Да могу да вратим време… поступио бих другачије…”

Поред нас је прошла жена мога пријатеља… Погледала је Пеђу и тихо рекла: „Знам све. Иако ти мислиш да ништа не знам… Убио си рођеног оца.„

Продужила је старачким кораком ка излазу из гробља.

Поздравио сам се са Пеђом. Руке су му биле хладне… поглед замагљен… плакао је…

Кренуо сам уском кривудавом гробљанском стазом према излазу из гробља…

Док сам гледао успаване камене споменике размишљао сам: како је танка линија између љубави и мржње, живота и смрти…

П. С. „Како је могуће да никада не разумемо до краја нашу љубав према некоме док тог неког не изгубимо?”

Професор ФДУ

Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста