Да је спретан с лоптом, Александар Радојичић доказао је у више наврата. И то не само с фудбалском већ и с кошаркашком. Младом београдском глумцу некако се наместило да глуми спортисте и сваки пут он је шансу да се докаже у серијама Драгана Бјелогрлића и Дарка Бајића пригрлио обема рукама. У најновијој, „Жигосани у рекету”, успео је да покаже и глумачки таленат, али и да сагледа сопствени живот из неког другог угла. По повратку из Русије, где је снимао неке од кадрова за филм „Балканска међа”, у којем је тумачио лик српског полицајца, добио је неколико сцена за „Жигосане”, тек толико да се спреми за кастинг.

Послали су ми објашњење лика који је требало да тумачим, и то једно од бољих које сам икада добио. Цео сценарио нисам ни видео, али сам схватио шта је суштина и срж мог лика и да први пут имам за шта да се ухватим на више места. Неке ствари сам успео да повежем са својим животом и мислим да сам у том тренутку схватио да сам зрео за такву улогу. На кастингу сам одрадио две сцене, Бјела ме је одабрао, а потом сам и ја могао да дајем неке предлоге. Некако сам знао куда иде лик од почетка до краја иако нисам имао све сцене прочитане. И у овој серији сам спортиста, али није то суштина лика који тумачим.

То је прича о другој шанси. Која је ваша?

Мислим да је поента да мој лик сам себи да другу шансу у животу. Он је са 27 година одлучио да више ништа нема смисла, ни кошарка, ни породица. А има све. И младост и паре, ако му је то битно, има могућност да нешто уради, али он то не види. То се свима нама често дешава у животу. Концентришемо се на ствари које немамо уместо на оне које имамо. Када бисмо се концентрисали само на здравље, када бисмо видели колико људи има здравствене проблеме и колико би они желели само једну ствар у животу, да буду здрави, где би нам крај био.

Али, Марко је с разлогом незадовољан. Није видео оца цео живот, има хладну, амбициозну мајку…

Тачно, оца није видео 25–27 година, али то се није десило јуче. Људи науче да живе и без других људи, изгубе за дан целу породицу па нађу начин да наставе да живе. И поред тога немају ни где да живе. Читам по новинама како брат чува млађег брата и сестру, а он има – 14 година. Одакле онда право људима да криве друге за неке своје неуспехе у животу.

То је била и нека друга шанса у вашем приватном животу.

Ни моја ћерка не може мене да виђа сваки дан па се нас двоје навикавамо и трудимо да се у складу с тим понашамо и да сваки моменат када смо заједно искористимо на најлепши могући начин. Живот није тих месец дана и шта ћемо урадити за то време. Окренућемо се иза себе за неких 10, 15, 20 година па ћемо видети шта смо заједно успели да урадимо. И то што ја видим да она расте у добру особу, добро дете, то ми је више него довољно. Моје себично ја ми каже: „Да, волео бих да је виђам сваки дан!” Али, ја сам родитељ, морам те ствари да задржим само за себе, одболујем сам са собом и, просто, с њом време користим на најбољи могући начин. И да будем најбољи тата на свету. Макар дан.

Сигурно је много лакше радити с неким кога знате и чији начин рада познајете, као што је ваш рад с Бјелогрлићем. Ви иза себе имате богато заједничко искуство.

Тачно, дуго пет година. Али, сада први пут имам прилику да радим с Бјелом као супервизором. Правим неку паралелу с „Монтевидеом”, опет је спорт у питању, опет је тим, опет су то неки млади глумци само сам ја мало искуснији у односу на њих. И заиста имам срећу и задовољство да радим с неки младим, талентованим глумцима. И српским и хрватским.

Лепо сте се разумели?

Одлично. Ми се дружимо и мимо тога. И приватно. И у Пули смо били десет дана. Драго ми је што сам у тим годинама када могу да играм спортисте и што сам учествовао у пројектима где има и путовања и где је супер екипа, млада, где нас дружење некако спаја. Није то посао само ради посла. Када радите с Бјелом знате да сте у сигурним рукама, и када мислите да идете погрешним смером, он то некако увек врати на прави колосек.

Како сте се приватно слагали са својим филмским татом, Филипом Шоваговићем?

Феноменално. Нас двојица смо се упознали још на снимању „На путу за Монтевидео”, у возу. Шоваговић је сјајан, и као човек и као партнер и као глумац. Али он се и поставио тако да смо сви ми на истом нивоу. Давао је савете он мени, али и ја њему. Заједно смо радили на том односу. Ја тако и видим глуму, као заједнички рад. Није поента само да вам старији, искуснији колега каже шта треба да радите већ ако ви знате свој, а он свој лик, онда у то не улазимо. Суштина је да заједно направимо ту сцену и надам се да се, на крају, то и види.

У „Балканској међи” први пут се бавимо једном, за нас, тешком темом.

Руси су се том темом бавили, али су нам омогућили да се и ми укључимо. Захваљујући Милошу Биковићу и Миодрагу Радоњићу имали смо прилику да и ми дајемо неке предлоге. Да се стварно заједно бавимо том темом. Сви ми смо прошли кроз ту 1999. годину, и те како нас се тицала та прича, али смо због тога имали и велику одговорност. И нисам знао шта да мислим. Био сам с једне стране срећан што могу да будем део тога, а опет сам се плашио јер је то превелика одговорност. Када прикажете филм у Русији, има доста људи који не знају шта се ту заправо десило па то могу да гледају као акциони филм. Можда неке људе прича дотакне, не знате како ће реаговати. А пред нашим народом имате велику одговорност и обавезу јер су то ране које су још увек отворене. Није то прича из Другог светског рата, нема те временске дистанце. Први пут сам био у прилици да радим у таквом жанру, с таквом тематиком, и све је то било некако добро послагано. Прво смо снимали сцене на Златибору и у Београду, да просто могу да уђем у причу с мало више српске екипе. Биле су ту колеге одавде, глумио сам на свом језику. Добро сам се загрејао пред одлазак у Русију, где смо снимали сцене на аеродрому.

Имали сте трему пред снимање у Русији?

Велику. Али, искључиво због моје улоге. Већ смо се били упознали с руском екипом, али сам имао велику трему због сцена које је требало да снимам. Први пут ми неко умире на рукама, први пут ме односи експлозија, први пут гледам како ми најбољем другу секу главу, први пут… Да не откривам људима који нису видели филм. Рекао сам себи: „Океј, сада имаш 30 година и чекао си на овакву прилику. Трема не сме да те спута и блокира већ да ти да енергију и мотив да то урадиш.” Мислим да је одлично што смо то тамо радили јер смо се по неколико сати дневно тиме бавили. Био је то тимски рад и зато и јесте успешан филм.

Видите ли себе у неком руском пројекту? Да ли вам рад у „Балканској међи” отвара врата руске кинематографије?

Апсолутно. Не само да ми овај филм можда отвара нека врата тамо већ и мени самом се отварају неки нови погледи на посао. До сада, нисам себе могао да замислим на руском тржишту. И то не само због непознавања руског језика већ и због тога што нисам знао колико су Руси отворени за наше глумце. Тек када смо отишли тамо да снимамо и када сам чуо толико позива да научим руски и да ћу тамо радити… Људи из бранше су ме звали. Тек тада сам осетио да је то могуће и да не смем да будем лењ. И да морам да будем спреман.

Личите на Руса.

Да, могу да глумим и Руса, и Американца, и Швеђанина, најтеже Србина. Поготово када је реч о пројекту из епохе. Ха-ха-ха.

Значи, учите руски?

Руски сам почео да учим још док смо радили „Балканску међу” да бих могао што боље да се споразумевам с редитељем. Због „Жигосаних” сам направио малу паузу, али сада опет крећем с учењем. Можда не буде ништа од тога, али бар ћу знати језик више.

Ускоро крећете са снимањем нових епизода „Жигосаних”. Има ли неких нових позива, нових пројеката?

Сада сам се више бавио премијерама и учењем руског, имао сам пар кастинга у Русији. Мислим да сам зрео и за ту причу. А пошто чекам наставак снимања „Жигосаних”, не могу да размишљам и о неким међупројектима. За сада сам миран. И драже ми је да одрадим ово што имам како треба него да јурим неке нове пројекте.