Ако се за неког може рећи да је прави Европљанин, онда је то без сумње глумац, редитељ и фотограф Винсент Перез. У њему тече шпанско-немачка крв, рођен је у Швајцарској, одрастао, школовао се на Конзерваторијуму за драмску уметност и живи у Француској, у Паризу.

Ове године је на енглеском језику снимио филм према књижевном ремек-делу „Сам у Берлину”, односно „Свако умире сам” немачког писца Ханса Фаладе.

Винсента Переза памтимо по улогама у филмовима „Сирано де Бержерак”, „Краљица Марго” који му је донео планетарну славу, „Фанфан лала”, „Индокина”, „Врана”, „Снови о Африци”, „Невеста ветра”.

Последњи пут је за „Политику” говорио још 1997, а повод за тај кански разговор била је улога легендарног јунака мексичке револуције и симбола антифеудалне борбе Емилијана Запате, у филму „Запата”, који је режирао и продуцирао мексички редитељ Алфонсо Арау.

Наш лист забележио је и његов боравак у Београду 2009, током снимања филма „Скандал у римској банци” у продукцији „Филма 87”, а сада читаоцима нуди ексклузивни интервју са Перезом поводом филма „Сам у Берлину”.

Вашу националност је компликовано објаснити?

И јесте и није. Мој отац је Шпанац, рођен у Шпанији, мајка ми је Немица, ја сам рођен у Швајцарској, у Лозани, а код куће смо причали на француском језику. У Паризу живим већ деценијама и сматрају ме француским глумцем.

Који је на енглеском језику снимио филм у Немачкој са британским глумцима у главним улогама?

Није ли баш то европски? Мало људи разуме шта то значи, а ја баш због своје мешане крви и живота могу да кажем да сам Европљанин. Много је разлога за овај филм. Пре свега та дивна књига коју сам прочитао, која даје одговоре на питања која сам себи годинама и годинама постављао, а нисам добијао одговор. Питања везана за један од најмрачнијих периода у историји, за то како је било могуће да Хитлер и нацисти са својом идеологијом опчине толики број Немаца. Али, и питања везана и за моју породицу о чијем једном делу веома дуго готово ништа нисам знао.

Претпостављам о оном немачком делу породице?

Да. О шпанском сам знао. Мог деду по оцу погубили су франкисти и то је веома емоционална и трагична прича. С друге стране, временом сам открио да је један члан моје немачке породице био нациста, активни члан Националсоцијалистичке партије, да је мој деда-ујак као мобилисани седамнаестогодишњак погинуо на руском фронту, а да је остатак породице живео у великом страху. Зато сам прочитавши књигу „Сам у Берлину” („Свако умире сам”, прим. аут.) Ханса Фаладе открио да у њој има толико тога што би могло да буде прича и о мојој породици.

Је ли то откриће било застрашујуће?

Веома. Дуго нисам знао како с тим да се носим, а онда је Фаладина књига у мени покренула жељу да по њој снимим филм што је захтевало веома дуг процес. Суочавање с периодом Другог светског рата у самој Немачкој, периодом осећања страха, а затим и снажног веровања у исправност нацистичке идеологије, па све до првих знака сумњи.

Толико је много филмова већ урађено на ову тему, а шта је оно што ваш приступ чини свежим?

То што је ово филм о двоје обичних, такозваних малих људи у које се после губитка голобрадог сина негде на далеком фронту усадила сумња, а после и пробудила жеља за супротстављањем тој огромној машинерији лажи и зла. Они су истините личности. Они нису били никакви суперхероји. Они су се супротстављали на свој начин и са своје мале позиције у друштву. Свеже је што је ово филм из перспективе Немаца. На међународном плану такви готово да не постоје.

Осам година сте радили на овом филмском пројекту, нисте ли помислили да одустанете?

Много пута сам на то помислио. Срећом, само помислио. Напред ме је гурао тај неки осећај дуга према својој породици. И према мајци која већ дуго пати од Алцхајмерове болести.

Имали сте срећу да вас у пројекту подрже и глумци попут Еме Томпсон и Брендона Глисона који су прихватили улоге Ане и Ота Квангела, брачног пара који је широм Берлина дистрибуирао разгледнице с порукама против Хитлера и његовог режима?

То је био мој спас. Ема је знала за књигу, прочитала ју је и пре мог позива за улогу. Када смо причали о улози Ане, она ми је рекла се одувек питала како је већина Немца заиста живела под Хитлеровим режимом и да често мисли како су нацисти окупирали и Немачку, баш као што су то чинили и у другим земљама. Брендон је прво прочитао сценарио па тек онда књигу. Био је веома заинтригиран, а пред само снимање рекао ми је како се врло добро сећа својих боравака у Берлину у време постојања зида поред којег се пролазило спуштених глава.

А како је реаговао немачки глумац Данијел Брул када сте му понудили улогу инспектора у Гестапу?

Данијелу је добро познато свеукупно Фаладино стваралаштво и писање које сматра прецизним, фокусираним најчешће на радничку класу. Рекао ми је да је књига „Сам у Берлину” (у Немачкој је објављена и интегрална, нецензурисана верзија овог Фаладиног ремек-дела које је енглески превод доживело тек 2009) била историјска лекција и за њега самог. Берлинске улице у којима се догађа радња јесу улице из његовог комшилука. Свидела му се улога инспектора, човека који у Гестапу следи стриктна наређења, јер је то лик човека којег је режим сломио.

Да ли сте се само због снаге саме приче определили за оно што се зове класична режија?

Желео сам да направим трајнији филм. Филм који може да живи увек, да се гледа и за десет, двадесет година. Због тога нисам желео да експериментишем са формом или да се служим редитељским „вратоломијама”. По стилу ово јесте класика.

Режирали сте и пре, па сте у једном тренутку од режије дигли руке?

У једном тренутку када сам се суочио са спознајом да више нисам млад глумац. Како ме је одувек гонила жеља да причам приче посветио сам се у једном периоду режији, али сам се брзо суочио са проблемима. Живим у Француској, а теме мојих филмова нису биле француске па их је било веома тешко продуцирати. После другог филма који сам режирао схватио сам да немам више адекватних прича и да треба да одустанем. Срећом, онда сам прочитао Фаладину књигу и редитељска ватра се у мени поново упалила.

Позориште никада нисте напуштали?

Не. Тренутно у Паризу играм представу „Опасне везе” и у томе веома уживам. Уживам у глумачком послу, али имам мисију у животу, а то је да снимам филмове и режирам.