Представа „Сирано” је прича о Сирану де Бержераку, хероју каквог би свако време требало да има. Међутим, ово ново, брзо, модерно доба једноставно нам не дозвољава такве хероје, идеалисте који безрезервно верују у своје идеале и за њих дају све. Чини ми се да ово време такве искрене љубави тешко препознаје.
Ово каже глумица Сузана Лукић која у новој представи Народног позоришта у Београду „Сирано” тумачи Роксану, једну од особених сценских јунакиња у историји драматургије, коју би готово свака глумица желела да оствари.
Представа „Сирано” урађена је према делу „Сирано де Бержерак” неоромантичног француског песника Едмонда Ростана, у преводу Милана Димовића и у режији Ивана Вуковића. Премијера је у петак, 13. маја, на сцени „Раша Плаовић” националног театра. То је уједно седма поставка ове лирске драме из 1897. године која говори о неузвраћеној љубави. Ростан је инспирацију за ово дело пронашао у животу Сирана де Бержерака, француског писца из 17. века, несрећног племића, поетичног филозофа, даровитог песника, чија је унутрашња лепота остала у сенци огромног носа, због чега је био ускраћен за велику љубав. И поред тога што је био заљубљен у Роксану, није се усудио да јој изјави љубав. Ношен бескрајном емоцијом одабрао је да помогне свом пријатељу Кристијану у писању писама Роксани, која се како време одмиче заљубљује у речи и душу онога који јој пише…
Насловног јунака и улогу Монфлерија тумачи Милош Ђорђевић, Кристијана и Гардисту Урош Јаковљевић, а у подели су и Никола Вујовић, Горан Јевтић, Зоран Ћосић, Андреја Маричић, Зорана Бећић и Мило Лекић. Драматурзи су Молина Удовички Фотез, сценограф је Марија Калабић, костимограф Оливера Мрђеновић, композитор Драшко Аџић…
– Мислим да смо се убрзали и да смо у тој брзини постали погрешни, а да ће нас та површност све заједно одвести у неко време које не препознаје суштину, а то је пре свега љубав. Не мислим само на љубав између двоје људи, него и на љубав према ближњима, пријатељима, култури, нацији – објашњава Сузана Лукић. Она ће спектру жанровски различитих јунакиња које је остварила у представама „Бизарно”, „Родољупци” националног театра, односно „Скакавци”, „Хистерија” ЈДП-а, затим „Кратка прича о Антихристу”, „Живот стоји, живот иде даље” Битеф театра, као и „Ивица и Марица”, „Неваљала принцеза”, „Пипи кратка чарапа”… у позоришту „Пуж” додати и комплексни лик Роксане.
– Роксана је заиста хероина због које се уписује академија! Жене покрећу свет. Да ли директно или индиректно зависи од жене, времена, тренутка, од земље у којој живимо. Али, жена и овде покреће тог хероја и борца за своје идеале и љубав, тог песника, ратника, боема. Жена јесте његов покретач, она то не ради директно, али га заиста покреће. Никада себе нисам видела као Роксану, зато што су Роксане увек биле високе, прелепе, грациозне. Наше познате Роксане су, рецимо, биле Вера Чукић и Ивана Михић и оне визуелно заиста доносе ту физичку лепоту. Међутим, мени је било јако занимљиво да Роксана буде из мене, да то буде баш Сузана Лукић. Током припреме улоге нисам се трудила да правим жену која има 180 центиметара, већ сам настојала да донесем ту лепоту која зрачи уз дубине душе, из очију. Добила сам диван комплимент да када изађем на сцену из очију ми извире Роксана. То сам и хтела да постигнем и надам се да јесам – каже Сузана Лукић. А онда додаје:
– Ростанова Роксана је заљубљена млада девојка. Она воли и нема ништа нечисто у тој њеној љубави. Не доживљавам је површно. Напротив, она и поред тога што се, као и сви ми уосталом, заљуби у лепог мушкарца којег игра Урош Јаковљевић, па је то још једноставније јер је млад и предиван, сазри током представе са поезијом. Представа „Сирано” зато проговара да нам је љубав неопходна. Уколико живот не почива на љубави у једном тренутку постајемо лоше мотивисани. И живот временом учини можда и бесмисленим.
Сузана Лукић дипломирала је глуму на Академији уметности у Београду, слободни је уметник и добија ангажмане у многим београдским позориштима. Тако је рецимо на 59. Стеријином позорју за тумачење Мине, Ксеније и Иве у драми „Бизарно” освојила награду из Фонда „Дара Чаленић”, а носилац је и других награда на домаћим фестивалима.
– Тешко је сваком уметнику данас, а посебно ономе који нема чак и ту малу сигурност коју му даје институција. Радим много, могла бих и више, или мање, тужно ми је када схватим у којем систему се налазимо сви заједно, и ови помало заштићени институцијом, и ми незаштићени. Јако се бојим када видим да из несигурности депласирамо чак и ствари које треба да нас мотивишу, а то су добре представе, фестивали, велика позоришта, награде. Мислим да смо дошли у ситуацију када више није важно добити добру улогу, нити отићи на велики фестивал. И да несвесно из личног страха почињемо да на те ствари гледамо као на пролазне и неважне, а самим тим и себе доводимо у ту позицију – каже наша саговорница.
