Прво пијанство у Канади. Пријатељи су нас позвали у шетњу долином реке Капилано. Капилано река извире подно планина у Северном Ванкуверу и својим током јури кроз урбанизовану дивљину овог града, коначно се уливајући у Тихи океан у близини Лајонс гејт моста. Пријатељи из Куквитлама покупили су нас колима у једно суботње јутро окупано сунцем из нашег стана у Њу Вестминстеру и повезли нас до Капилано узгајалишта лососа. Ту смо се састали са другим пријатељима који живе у центру Ванкувера на Вест Енду. Дан је био прелеп, сунчан, а свеж. У сеновитим деловима кањона Капилана, мрзло је. Весело смо грабили уз успоне и спуштали се низ низбрдице дрвеним мостићима.
Сликали смо се поред стогодишњих стабала пацифичких четинара и пратили ток Капилано реке која је усекла дубоки кањон стрмих литица. У парковима у Ванкуверу, стазе су често урађене у виду дрвених платформи по којима се хода, издигнуто од тла. Врло је слично мостићима на Плитвичким језерима у Хрватској. Кружном стазом прошли смо и поред Капилано бране која подупире јужни обод водене масе истоименог језера.
Шетњу смо завршили на истом паркингу са којег смо и кренули, поред узгајалишта лососа, тзв. хечерија (hatchery). Оваква узгајалишта која, имају за циљ увећавање популације лососа на Пацифичкој обали, честе су у парковима у читавој околини Ванкувера. Нас шесторо смо били заинтересовани да наставимо дружење и после завршене шетње. У међувремену је отоплило. Неко је предложио да се оде у „Старбакс” на кафу, док су пријатељи са Вест Енда одбацили предлог, истичући превисоке цене кафе у локалу, те предложили да свратимо до њих и тамо наставимо дружење уз „домаћу кафу”.
Свима се предлог допао и уз успутно заустављање у једној од бакалница у Северном Ванкуверу, где су наши домаћини купили поврће, парадајз и мале иранске краставце, наставили смо ка центру Ванкувера. Прешли смо Лајонс гејт мост, прошли кроз чувени Стенли парк, оазу дивљине у самом граду и, пратећи руте Улице Денман и Булевара Пацифик, стигли у кућу наших пријатеља у срцу Вест Енда. Вест Енд је полуострво у северном делу града Ванкувера, на које се Стенли парк надовезује. Вест Енд је на западу омеђен заливом Инглиш беј, са истока га запљускују воде Бурард инлета, док се на северу граничи за Стенли парком. Вест Енд је скуп крај за живот, са стамбеним зградама и небодерима, понегде кућама и тзв. таунхаусевима. Наши пријатељи живе управо у једном од тзв. таунхаусева, што су у ствари куће у низу, једна поред друге, могу бити спојене или минимално раздвојене. У сваком случају, представљају нешто између стана и куће.
Цене оваквих стамбених јединица на овој локацији крећу се од милион долара па навише. Некада их је било могуће добити и за неколико стотина хиљада долара, али су последњу деценију, две цене некретнина у Ванкуверу и околини неконтролисано расле, што се дешава и данас. Но, не везујући се даље за причу о некретнинама, било би интересантно присетити се тог мог првог пијанства у новом свету.
Када је дошло време да се иде кући, осетио сам да ме ноге више не служе најбоље, а у желуцу је почело да кључа
Одлазак на кафу код пријатеља претворио се у нешто више од ћаскања уз смеђи топли напитак. Наш домаћин, винар по професији, којем у кући никад не зафали вино, великодушно нас је понудио овим пићем, што смо ми са радошћу одмах и прихватили, врло лако заборавивши претходно поменуту кафу. Његова супруга је почела да износи мезе на сто, додуше мало другачије него оно што се служи код нас на Балкану, па смо ускоро сви весело грицкали парадајз, краставце, сир, морске алге, рибу, сада се више ни не сећам да ли су то биле сарделе, сардине или инћуни. Сир је био незаобилазна бугарска фета. Дегустирао сам и ракију коју је неко донео из Србије, али сам се након тога држао мог омиљеног пића, црног вина. Чашу по чашу, добро сам напредовао, повремено излазећи на терасу њихове куће да упијем зраке пролећног сунца. Жена ме је упозоравала да контролишем број испијених чаша, али нисам се много обазирао на њена упозорења. Алкохол у Канади је јако скуп, не може да се купи свуда. Нема га у супермаркету, бакалницама, већ само у специјализованим радњама за алкохолна пића, које се зову „ликер стор”. Не знам да ли је Канада јединствена по томе, јер већ у Сједињеним Државама, које су Ванкуверу у комшилуку (држава Вашингтон је на пар десетина километара од Ванкувера), вино и пиво се могу купити у продавници.
Свака прилика да се ужива у алкохолу, бар за оне који га воле и цене, за мене је златна, па се зато нисам устезао, а камоли слушао жену. Наставио сам да пијем и једем, ћаскам са пријатељима и уживам у сунцу и доброј музици која је допирала са великих звучника у соби. Сви смо били из истих крајева, бивших југословенских република. Опустили смо се потпуно и причали језиком који најбоље познајемо. Остали смо у гостима до поподнева. Међутим, када је дошло време да се иде кући, осетио сам да ме ноге више не служе најбоље, а у желуцу је почело да „кључа”.
Пријатељи који су нас довезли тога јутра, предложили су и да нас врате кући. Са радошћу смо прихватили позив и пошто смо се поздравили са домаћинима, кренули смо полако ка периферији. На прелазу из Ванкувера ка Барнабију (Ванкувер метро регија је мегалополис сачињен од више независних градова), био сам сигуран да сам већ жртва сопствене неумерености у јелу и пићу. Оно што је до мало пре кључало у мом желуцу, сад је већ озбиљно тражило излаз из мог тела.
Престао сам да будем свестан већине ствари око себе, других путника, саобраћаја и једино чега се сећам је велики застој у саобраћају који нам је у ствари добро и дошао. Ускоро сам схватио да нећу моћи још дуго да се суздржим, а да не повратим, па сам нешто у том смислу и рекао супрузи, која је седела до мене. Следеће чега се сећам јесте да је наш пријатељ зауставио аутомобил и мене који сам брзо изашао напоље и почео да повраћам са стране тротоара. Из аутомобила у колони иза нас зачуо сам раздрагане повике типа „Јеееееј!”. Неко ме је поздрављао.
Александар Демајо, Куквитлам, Британска Колумбија, Канада
