Одборници и посланици покрета „Доста је било – Саша Радуловић” (ДЈБ) у Војводини, а то ће учинити и остали, писмено и јавно су се обавезали да ће поштовати принципе покрета и да неће трговати мандатима. Изјава, осим моралне санкције, нема, нити, по закону, може имати, за последицу одузимање посланичког мандата.
Хоће ли овај „папир части” обезбедити етичко понашање, тешко је предвидети, будући да су наши посланици умели и у цркви да се закуну, па да заклетву забораве чим се укаже прилика за личну корист.
Душан Павловић за „Политику” објашњава зашто је ДЈБ прибегао овом писменом обавезивању и каква је његова сврха, јер странка не правно не може ништа ономе ко одлучи да „препрода”: „Ова свечана изјава се уопште не бави мандатима, посланици су потпуно слободни да располажу њима. Овде је реч о томе да су се они обавезали да ће спроводити озбиљну политику за коју смо добили гласове бирача, а уколико неко те принципе прекрши, покрет има јасан основ да га искључи из својих редова. Ми не желимо никога напамет да искључујемо. Основ је потребан, јер је код нас чест случај да се неко обавеже на нешто, а онда се понаша другачије. Не желимо да сарађујемо са људима који крше принципе и то је цела поента ове изјаве.”
У ДЈБ-у објашњавају да је покрет уочи избора као циљ истакао промену политичке културе: „Део тога представља и потписивање свечане изјаве свих наших одборника и посланика у смислу морални чин којим се подстиче значај дате речи и у политику Србије враћа осећај моралне одговорности. У покрету подсећају на „партократску и неуставну праксу странака које су од својих посланика тражили бланко оставке” и на „оне који су их заклињали у цркви”, истичући да они, за разлику од тих странака, промовишу „ново политичко понашање моралних и слободних појединаца, који се свечано обавезују својом речи на поштовање политичких принципа за које се покрет залаже”. Како наводе у ДЈБ-у, „међу најважнијим принципима на које се посланици обавезују јесу борба против партократије и партијског запошљавања, за потпуну транспарентност обављања јавног посла и одбијање да се тргује мандатима”.
Принципи на чије поштовање су се писмено, јавно и свечано обавезали одборници и посланици ДЈБ-а хвале су вредни, али ништа мање вредни нису били ни принципи, наравно јавно прокламовани у изборним кампањама, неких других странака у ранијем периоду, при чему није било ниједног скупштинског сазива без трговине мандатима.
Странке су трговину покушавале да спрече на разне начине, од бланко оставки, које је имала већина, преко уговора, које је имао Г-17 плус, до заклетви у цркви, којој су прибегли радикали. Ништа што је смишљано није могло да спречи „посланичко трговање”. Радикали су се досетили цркве, јер њима ни бланко оставке нису могле да помогну.
Посланици СРС-а били су увек мета „купаца”, а власт је, у зависности од очаја због којег мора да „пазари” туђег посланика да би намакла или одржала већину, умела да буде врло креативна у тумачењу законских одредаба које регулишу власништво над мандатима. Иако је закон, пре него што је та одредба коју годину раније промењена, био недвосмислен да мандат припада странци са чије листе је посланик изабран, власт је закон тумачила онако како јој одговара.
У земљи у којој се до посла тешко долази и тешко живи већ пар деценија, мало је оних који могу да одоле примамљивим понудама. Мада је било прича, никада нико није могао да докаже да је неко добио новац да би „продао” свој мандат.
То што „купцу” недостаје који посланик да обезбеди власт или да још мало продужи владавину никада, наравно није имало везе са пребезима. Било је и оних који су „трговином” обезбеђивали парламентарни статус, иако странку нису ни имали када су одржавани избори. Тако је, на пример, у распуштеном сазиву СНП Ненада Поповића постао парламентарна странка, захваљујући једном посланику ДС-а који се учланио у СНП. И ПСС Богољуба Карића је својевремено на исти начин обезбедио парламентарни статус, захваљујући једном посланику СРС-а.
