Ако би Берни Сандерс победио на овогодишњим председничким изборима, био би први Јеврејин на челу Америке.
Његов улазак у Белу кућу био би значајан тренутак у историји као и када би кормило државе преузела жена, његова страначка колегиница Хилари Клинтон са којом се јуче сучелио на партијском надметању у Њу Хемпширу. Ипак, мало се пажње придаје овој чињеници. Аналитичари сматрају да јеврејско порекло социјалдемократе из Вермонта никада није избило у први план јер овај секуларни Јеврејин, за разлику од осталих кандидата, не покушава да се умили бирачима причом о својој побожности. Истиче се и да јеврејски председник више није табу па Сандерсова припадност јеврејском народу стога није „тема”.
Сенатор за себе каже да је секуларни Јеврејин поносан на јеврејско порекло, али да не припада никаквој организованој религији. Духован је, додаје, али спиритуалност доживљава на нетрадиционалан начин као заједништво и потресеност због „гладне деце и ветерана који спавају на улици”.
Стив Рабиновиц, демократа, јеврејски активиста и подржавалац Клинтонове, истиче за Си-Ен-Ен да припадници његове заједнице већ заузимају истакнута места у држави и да „више није велика ствар ако се Јеврејин кандидује за функцију”. Некадашњи градоначелник Њујорка Мајкл Блумберг још размишља да ли да ускочи у трку, а ако тако учини, биће други јеврејски кандидат на овогодишњим изборима.
Сандерсу се у остатку земље не предвиђа исто што и у Њу Хемширу – тријумф. Његов очекивани пораз од Клинтонове на националном нивоу не приписује се његовом јеврејству већ његовим левичарским ставовима и секуларизму. Медији истичу да његов пораз неће имати никакве везе са негативним стереотипима о јудаизму јер је сенатор у јавности познат као неко кога је обликовао Њу дил а не Талмуд. Далеко већа „мана” му је то што је секуларан у земљи која је, уз Италију и Португалију, најрелигиознија нација у западном свету.
Према испитивању које је урадио „Пју”, осам од десет Американаца не би одбило да подржи кандидата Јеврејина, али зато половина становника објашњава да не би гласала за „некога ко не верује у Бога”. Свесни тога, остали претенденти на посао Барака Обаме не пропуштају прилику да укажу колики су библиофили. И Клинтонова се недавно досетила вере па је почела да говори да припада Методистичкој цркви и да јој свештеник сваког дана на мејл шаље верске поуке. Ипак, имиџ богоугодника превасходно се гради у табору републиканаца. Око 65 одсто симпатизера републиканаца сматра да је важно да председник дели са њима иста верска убеђења, док је тај постотак међу бирачима демократама далеко мањи – 40. Тед Круз је целу кампању засновао на томе што је посвећени хришћанин. Марко Рубио поручује да је немогуће ићи превише у цркву (он суботом иде у Баптистичку цркву којој припада његова супруга, а недељом у Католичку цркву у којој се родио). Чак је и Доналд Трамп, разметљиви милијардер познат по журкама, три брака (са глумицама и манекенкама) и иметку стеченом изградњом коцкарница, осетио притисак да поручи да је близак са Богом, мада је његов трапави покушај да цитира Свето писмо био мање-више исмејан.
Велики део републиканског бирачког тела чине такозвани еванђелисти, фундаментални хришћани који буквално тумаче јеванђеља, непрестано помињу Исуса и вајкају се на све мањи утицај њихове религије на америчко друштво. Изразито су социјално конзервативни и сматрају да само Бог, а не влада, може да одреди шта је исправно у погледу истополних бракова, намерних побачаја и развода, а Бог је, наравно, рекао – не. Процењује се да чине око четвртину становништва САД и да су зато јака политичка снага позната као политички јеванђелизам. Политички јеванђелисти гласају за крајње десничарске кандидате и погурали су настајање ултраконзервативног покрета Чајанка који је у Конгресу успео да на неко време „угаси” либералну савезну владу Барака Обаме.
И поред свега, треба имати у виду да се ствари мењају и у овој области: у ранијим истраживањима и до 80 одсто испитаника би се представљало као верници, да би данас верника било 56 одсто. У Америци је све више нерелигиозних људи и њихов број је достигао око 23 одсто становништва. Занимљиво је, међутим, да се осим Сандерса ниједан од кандидата не обраћа овој све бројнијој и са политичке тачке гледишта врло значајној популацији. Један од разлога могао би да буде страх да одбијања гласача који иду у цркву, али и, како примећује ауторка о секуларизму у САД Сузан Џекоуби, што се нерелигиозни Американци не доживљавају као јединствено бирачко тело. Она у „Њујорк тајмсу” примећује да се многи неверујући Американци, посебно млади, боје да отворено кажу да су атеисти (сматрају да Бог не постоји) већ изјављују да су агностици (не знају да ли Бог постоји) или да када је реч о вери „нису ништа одређено”.
Грег Смит из „Пјуа” објашњава да је вера важна током прајмериса, али да ће на изборима у новембру гласачима много значајније бити којој странци припадају кандидати, а не колико су религиозни. Као пример наводи случај мормона Мита Ромнија чија се вера није допадала бројним конзервативним бирачима, али који су, ипак, гласали за њега када је требало да се одлучи између Обаме и њега.
