Сицилијански водичи и најсвежији бедекери кажу да је Етна једини живи вулкан у Европи и највећа планина у Италији. У историјском осврту наводе да је најжешћа ерупција била 1669. када је у потпуности уништила и збрисала Катанију, град у подножју.
Да не идемо далеко – у прошлом веку Етна се огласила седам пута. Последњи пут се огласила у марту прошле године.
„Немојте да се плашите”, ипак поручује туристима водич сињор Салваторе, звани Џон и наставља:
„Имамо сеизмолошке службе са најсавршенијим апаратима. Станице су им смештене у близини највишег кратера. Сеизмолози у опсерваторији могу предвидети ерупцију три сата унапред, а постоји и аларм за опасност! Кад пукне, излије се 25 тона у секунди”.
У цокулама на врх
Ако постоји ризик, становништво се евакуише. Ако дође до ерупције, путања лаве се усмерава стављањем препрека и динамитом чије експлозије стварају удубљења да би ужарена маса ишла према мору… У подножју Етне има неколико градова, места и безброј села. Народ се увек враћао на уништена подручја и на истим местима зидао куће, улице, цркве… После неколико месеци озелене њиве, а тло буде толико плодно да нема шта не никне и не успе! Народ каже:„Етна узима – Етна даје”.
Прво заустављање посетилаца налази се на 2.000 метара надморске висине.
„Ту ћете обући зимске јакне са капуљачама и цокуле. То је правило! Потом ћемо се џиповима попети до 3.000 метара, даље је ризично! Горе је нула степени и ниже јер дува ветар, а ми долазимо са плус 40 Целзијуса”.
Све што Сицилијанац прича делује неубедљиво; мимо нас промичу стабла са узрелим наранџама, а иза њих су глатка површина мора и сунчеви зраци што љескају по њему. Пролазимо поред блиставобелог града Ђаре на обали – и скрећемо пут планине. Истог часа нестаде сунца и громада испред нас постаде тамна и неприступачна. Започиње успон, па прве серпентине.
Санта Венерина – пише на путоказу, и убрзо се појављују куће, па љупко месташце узаних стрмих уличица и упадљиво испуцалих фасада. Све ролетне су спуштене, терасе и балкони празни.
Да ли неко живи овде, питам се док пролазимо омален трг са великом црквом; предњи зидови су јој подупрти дебелим гредама. Понегде на конопцу се суши веш. Прошле године је снажан земљотрес тешко оштетио ово место, па се још опоравља.
После неколико километара предео око нас се мења, трава нестаје, зелено ниско растиње се проређује, серпентине постају оштрије, у аутобусу завлада тишина… Пут постаде прашњав и црн, изнад њега су тамне стене и угљенисано камење. Пред нама је варошица Заферана. На искривљеној табли пише да смо на 1.800 надморске висине. Место је видно оштећено, куће имају тамне кровове, опале фасаде и попуцале темеље. Сабласно делују капије. Отворене воде у – ништа! Иза је брисани простор, црн са дебелом храпавом кором. Понеки камени темељ наговештава несталу кућу, нечији дом… А капија недирнута! Охлађена лава долазила је до пола њиве, негде се заустављала испред, негде иза куће остављајући само камене зидове, а Заферана је имала зелене пропланке, шуме и – мед. Сад подсећа на угљенокоп. Запажам неколико хотела. Аветињско празних!
Пут је просечен, има оштре ивице, неке су обле од магме, охлађене лаве.
Фантазматично делују зелени, тек изникли жбунови са љубичастим цветовима. Иза кривине је камен са уклесаним именом неког ко није успео да се спасе.
Од лаве се не гине
„Од лаве се не гине, она тече споро. Умире се од високе температуре, од камења и од гасова нарочито. Ерупција је у стању да стену тешку неколико тона избаци на даљину од три километра. А гасови кад покуљају из кратера – спаса нема”, сталожено говори сињор Салваторе.
Попели смо се на први ниво, око 2.000 метара. Испред нас је тек направљен ресторан – претходни, исти такав, експлодирао је. Ту су дизалице, багери и људи одевени у жуте „скафандере”.
Шта раде, питам. Праве жичару коју је ерупција уништила ове зиме. На истом месту исту онакву.
Јел’ то непоправљиви сицилијански оптимизам или екстремна смелост? Али, Етна се још пуши, кажем. Нека се пуши, ми идемо даље. Овде су идеални терени за скијање!
Убеђена да је ово Етна коју сам одувек желела да видим – осећам разочарање.
„Сви узмите јакне и ципеле! Добићете и формулар у коме пише да сами сносите ризик уколико вам се нешто деси… име, презиме и потпис. Андјамо, чекају нас џипови. Ко неће може нас сачекати овде, у ресторану.”
У ресторану посао „цвета”: продају се брошуре и разгледнице по хронолошком реду ерупција (1950, 1970, 1979), на мајушној, стакленој тезги поређани су сувенири од пресоване лаве: крстићи, пиксле, мала срца, чак и слончићи. Све то туристи купују немилице – Немци предњаче! На великом екрану телевизора врти се трака побеснелог вулкана (такође хронолошки), приказују лаву, села, народ, експлозију. Није чудо што неки одустају од даљег пењања – уз топлу италијанску пицу и кафе-еспресо – видели су све!
„Још можете одустати! Овај излет је само за најхрабрије”, обратио нам се водич. Група се ускомешала и умањила за четворо.
У дубоким ципелама (два броја веће) и ушушкани у зимске ватиране јакне са капуљачом, крећемо се неспретно до високих теренских возила са огромним точковима. Затворише се клизећа врата и кренусмо једва видљивом утабаном стазом према – небу! Заустављамо се усред усковитлане завесе од прашине – тачка од које се даље не може…
Испред је зараван. Излазим; дочекује ме ледени ваздух, тек постављена оградица од канапа и сабласни џип у дивљем окружењу. Подивљали ветар засипа нас усковитланом прашином. Са тешком муком штитим очи. Из разјапљених кратера лагано излази густ и жућкаст дим – као пре или после гнева!
Дакле, ово је Етна! Тајанствена, злослутна и изнад свега – узвишена. Осећање мајушности, стрепње и дивљења измешано је са дрхтавицом од суровог северца који раскопчава јакну и спречава корак, а корак је астронаутски, амстроговски, баш као да сам на месечевом тлу.
Мравља колона
Испред мене је колона сапутника (као мравља), један иза другог упутили се уском шпицастом ивицом између два гротла са амбисом између. Са свих страна излази дим. Песком и пепелом пече очи, увлачи се у косу, нос… Не разазнајем свог супруга Петра, нити кога другог, сви смо исти – ситни, безлични и безначајни према силесији планинској која може сваког часа да затутњи, да груне, да се распали, располути и куљне… крај!
Испред мене је опет дебела нит белог канапа који каже – ни макац даље!
Полутка гротла се откри до дна. Нацифрана жутом, црвеном и белом бојом приказа се језива и – лепа!
– Не иза конопца! Само један каменчић да се одрони па…! И мада знам шта Петар говори помодрелом руком провлачим дебелу нит коју силина ветра уврће, цепа… Прелазим на недозвољену страну.
„Погледај”, довикује Петар и забоде врх ципеле. Кад га подиже из мајушне рупе појави се дим; узимам каменчић, топао и храпав – кад га подигох засија као Сиријус.
У даљини, као две тачке, беласају се џипови. Треба вечност да стигнем до њих. На дрвеној табли пише: „Торе де филозофо”. Пре последње ерупције ту је била кућица – одмориште. Сад је само ознака и легенда која каже да се једног дана познати филозоф из Агриђента попео на Етну да научи више о вулкану и његовој чудесној моћи, човек је ушао у један од угашених кратера. Следећа ерупција је избацила само његове – сандале!
